Zašto je inat srpski zanat?

    1610

    Koliko nas prkos košta u životu: Da bi „terali mak na konac“, mnogi uđu u brak s osobom koju ne vole i biju uzaludne bitke. To je situacija u kojoj jedna budalaština kreće na drugu, jedno glupiranje na drugo.

    E, baš neću. Pazi šta ti kažem. Neću iz inata… Ponekad nam tako detinjstvo prođe u inaćenju. Namerno nećemo da jedemo. Ni da učimo, niti da slušamo nastavnike. Radimo nešto samo da bismo „napakostili“ roditeljima. Ili da bismo vršnjacima pokazali da smo bolji i važniji. Deci se taj „manir“ prašta, jer ona ne umeju racionalno da rasuđuju. Ali, ponekad nam čitav život prođe u inatu. Upišemo školu koju ne želimo, radimo posao koji nas ne ispunjava, ulazimo u brak sa nekim koga ne volimo, takmičimo se u životnim disciplinama koje nas zapravo ne zanimaju. Ali eto, zainatili smo se da sve to možemo, pa smo se onda dokazali sebi i drugima. Jesmo li, međutim, srećni? Da li smo, dok smo „terali mak na konac“, osetili istinsko zadovoljstvo ili nam je samo bilo važno da se inatimo do kraja, da ne pokleknemo? A onda smo se posle, početnog zanosa, umorili. Istrošili.

    Ako krenemo od izreke da je inat najgori zanat, onda je jasno da je to isterivanje kaprica šteta koju pravimo prvo sebi, pa onda drugima. Inadžijsko ponašanje se objašnjava kao infantilno, jer se odigrava po principu besmislenog suprotstavljanja zarad suprotstavljanja. Pa zašto se onda inatimo? Zato što imamo potrebu da branimo stereotip koji smo uspostavili, a koji nam se osporava, smatra teoretičar kulture dr Ratko Božović.

    nastavak teksta na sledećoj strani