Svaka čast. Brat i sestra najbolji učenici u Srbiji

    2889

    MILOŠ Danilović iz sela Klenje u žižu javnosti dospeo je nedavno, kao najbolji student treće klase Medicinskog fakulteta Vojnomedicinske akademije u Beogradu. Ali najmlađi mačvanski lekar ima godinu mlađu sestru Ivanu, koja je završila Pravni fakultet i već se zaposlila u Narodnoj banci Srbije. Ni jedno ni drugo nikada nisu pali ispit, a nizali su samo desetke!

    Oboje lepi i oboje nosioci „Dositejeve stipendije“ Fonda za mlade talente Republike Srbije, ljubazno su nas dočekali u porodičnom domu u Klenju. Prostrana domaćinska kuća Branka i Brankice Danilović svedoči o tome u kakvom su okruženju rasli, a osmeh zadovoljne majke, opet, o toplini kojom su bili, a i sada su okruženi ovi uspešni mladi ljudi.

    – Ocena na ispitu ne treba da se poništi i nikada to ne bismo uradili – kažu uglas i Miloš i Ivana. Dok razgovaramo, odmah je primetno kako se brat i sestra dopunjuju. Tačno se zna gde završava Miloš, a gde rečenicu počinje Ivana. Kao u nekoj vojnoj vežbi funkcioniše ova predivna porodica. Tako da bi komotno mogla poslužiti za uzor svim generacijama.

    – Još u osnovnoj školi znao sam da ću da studiram medicinu. A uz to, volim vojsku i smatram da svako treba da odsluži vojni rok i da tako služi svojoj zemlji. Zbog te ljubavi prema otadžbini, ja sam se i odlučio baš za medicinski fakultet VMA. I evo, nisam se pokajao. Ostvario sam svoj san. Da postanem i lekar i oficir. Završio sam poslednji ispit u junu i diplomirao 6. jula. Tad sam postao doktor medicine, a na promociju sam čekao do 9. septembra. I zaista je velika čast biti deo tog stroja – priča Miloš dok nam pokazuje zlatni paradni bodež, koji je primio na svečanosti ispred Doma Narodne skupštine.

    A kada se osvrne pet-šest godina unazad, Miloš priznaje da nije bilo nimalo lako. Prva godina na Akademiji je najteža.

    – Ustajanje u pet, trčanje, postrojavanje, smotre, tereni. Kad imate toliko obaveza, morate da organizujete vreme kako biste mogli da učite i vežbate. Izdržao sam tu prvu godinu i posle je bilo mnogo, mnogo lakše. U petoj godini stigla je i praksa. Operacije, hirurgija, anesteziologija i prelazak na Vojnomedicinsku akademiju – otkriva Miloš detalje sa studija.

    Koliko se studiranje na VMA razlikuje od civilnog školovanja? Medicinski deo je, kaže, isti, a čak se i predavači poklapaju. Ali na samom upisu, pored hemije i biologije, postoji i fizička provera, što Milošu nije teško palo jer je bio košarkaš. Pa zatim psihičke i bezbednosne provere. Zahvaljujući VMA Miloš je, pored izvanrednog znanja iz medicine, stekao ona dodatna, za obične smrtnike tajna znanja. Iz vojnih predmeta, topografije…

    – Čeka vas ispit, ali morate na teren. Zbog toga školovanje na VMA zahteva redovan rad. Ne postoji mogućnost kampanjskog učenja. A kada se tokom godine spremate, zaista nemate opterećenje u ispitnom roku – kaže Miloš, a Ivana dodaje da je slično i na civilnom fakultetu, ukoliko želite da postignete značajniji uspeh.

    POSAO – ODMAHMILOŠA obavezuje ugovor sa VMA, zbog čega je izuzetno zadovoljan. Počeo je da stažira pre dve sedmice. Najpre na Slaviji, potom će se vratiti matičnoj ustanovi, pa državni ispit, a onda „u zavisnosti od potreba sistema odbrane“. Kaže, za razliku od lekara koji su završili civilni fakultet, njegova prednost je upravo u tome što će se odmah zaposliti. Kao i njegova sestra, i on smatra da će morati da se usavršava kroz ceo profesionalni život. Jer, medicina se menja, nauka napreduje…

    – Nikakva desetka ne bi imala smisla ako bi se čovek u potpunosti odrekao socijalnog života ili prijatelja. Školovanje na Pravnom fakultetu i visok prosek dali su mi mogućnost da, već sa završenom trećom godinom, odem na praksu u NBS. Ono što sam tamo videla u četvrtoj godini mi je bilo motiv da budem još vrednija.

    Iako je diplomirala prva u generaciji i zaposlila se u NBS, u sektoru za kontrolu poslovanja banaka, Ivana nikako ne miruje. Ova plavokosa devojka, divnog osmeha, namerava da upiše doktorske studije. Ljubav prema pravničkoj profesiji preneo joj je otac Branko, ali ona veruje da svaki dobar pravnik, kako kaže, treba da pruži doprinos i na naučnom planu. Ne želi da ode u inostranstvo, veruje da mladi ljudi mogu da ostvare svoje ambicije u Srbiji, ali vredno uči nemački i engleski.

    – Velika mi je želja da upišem doktorske studije, a master sam okončala 3. jula ove godine. Namera mi je da napredujem paralelno sa poslom. Smatram da je za dobrog pravnika bitno da pruži doprinos pravnoj nauci, tako da sam u tom smislu već trasirala put i odredila smernice za naredne godine – priča Ivana, tečno kao svaki izvanredni pravnik.

    A brat je malo zadirkuje. Da je preambiciozna, da treba da se opusti, da nije izašla sa društvom mesec i po dana… U neformalnom ćaskanju priča nam i da ga je sestra pitala kada će on da upiše doktorske studije, a on joj odgovorio da je već – doktor. Svi se veselo osmehuju, ali još brže se vraćaju na ozbiljne teme.

    I Miloš je na fakultetu počeo da se bavi naučnoistraživačkim radom, učestvovao na kongresima u zemlji i inostranstvu. Putovao je u Bukurešt na balkanski vojni kongres, u Sankt Peterburg na VMA, po čijem je uzoru nastala stara, jugoslovenska VMA.

    – Ponosna sam na to što mi je Miloš brat – nadovezuje se Ivana. – I malo mi je neobično to što ću, izgleda, sada sama da učim. Uvek mi je pomagao kada sam imala neke nedoumice. Nikada nisam uzela privatni čas.

    KOLAČI I VOŽNjA

    RODITELjI Branko i Brankica, malo u neverici, čini se, gledaju koliko su im dobra deca. Majka je vaspitač u predškolskoj ustanovi, ali se ustručava od komentara o Milošu i Ivani. Samo izrazom lica pokazuje koliko je srećna. I menja temu. Tobože, hvali se kako ume da umesi dobre kolače. A istina je. Probali smo. Otac Branko celog života je angažovan na pravnim poslovima u lokalnoj upravi. Kaže, njegovo je bilo da pomogne u tehničkom smislu. Vozio je Miloša na košarkaške treninge u Šabac. Uticao nije. Tako su, veli, i njega usmeravali njegovi. A možda je baš takav uticaj i najbolji.

    izvor : novosti.rs