Sto godina krfske operacije: Francuska, nosilac oporavka i jačanja srpske vojske

    1720

    Krajem januara i početkom februara 1916, posle niza savezničkih konferencija na kojima se diskutovalo o snabdevanju, opremanju i daljoj upotrebi srpske vojske, odlučeno je da Francuska i Britanija podele najveći deo tereta oporavka srpske vojske. Tada je odlučeno da se rukovođenje snabdevanjem i reorganizacijom srpske vojske na Krfu poveri misiji generala Mondezira koji je već učestvovao u zbrinjavanju srpske vojske na albanskoj obali, a da francuska i engleska vlada snose sve troškove

    Piše dr Stanislav Sretenović, Institut za savremenu istoriju

    Dok su se srpske trupe posle povlačenja kroz Albaniju i Crnu Goru još uvek nalazile na albanskoj obali, francuska vlada je, uz oklevanje, 5. januara 1916. odlučila da glavninu tih trupa prebaci na grčko ostrvo Krf. U skladu sa odlukom vlade, francuska vrhovna komanda je naredila da Šesti bataljon Alpskih lovaca sa komandantom Meje-Dežardenom na čelu zaposedne i pripremi ostrvo za prijem i smeštaj Srba. Geografski položaj Krfa u blizini balkanskog kopna i relativno blizu teritorije Srbije sigurno je uticala na francusku vladu da, na insistiranje generala Žofra, donese odluku koja je podrazumevala brzi oporavak srpskih trupa i njihovu upotrebu u daljim vojnim operacijama.

    Odluku francuske vlade podržale su ubrzo i ostale savezničke vlade – ruska, britanska i italijanska. Italija je poslala na Krf grupu od 200 karabinjera, Britanija brojnu grupu oficira i osoblja njihove Jadranske misije dok su Francuzi, koji su se iskrcali na ostrvo 11. januara, nosili glavni teret organizacije i prihvata srpskih trupa. Odmah po zaposedanju ostrva saveznici su, na čelu sa Francuzima, angažovani na uređenju ostrva, izgradnji puteva, logističkim i medicinskim pripremama za prihvat i boravak srpske vojske, kao i na zaštiti pomorske luke i celog područja od eventualnih neprijateljskih napada. Pošto se Grčka kao tada neutralna zemlja nije slagala sa planovima saveznika, savezničke vlade su dale potpune garancije o poštovanju suvereniteta ostrva Krf.

    U transportu srpskih trupa sa obala Albanije na Krf učestvovale su italijanska, francuska i britanska mornarica. Prva grupa Srba iskrcala se u krfsku luku 18. januara 1916, a do kraja frebruara 1916 na Krf je prebačen veći deo srpskih trupa (oko 135.000 vojnika), vrhovna komanda i vlada. Po svedočanstvu mnogih očevidaca Francuza, Srbi su bili toliko bolesni, izmoreni i izgladneli da se više nije moglo govoriti o vojnicima već o „gomili ljudi-skeleta, skoro nesposobnih da se kreću“. Njihov prelaz razdaljine od 3 kilometra, od pristaništa Govino do glavnog logora Ipsos, trajao je ceo dan a mnogi su na tom putu ostali da večno počivaju. Najteži bolesnici su upućivani na obližnje ostrvce Lazaret a zatim na Vido. Oni koji nisu preživeli, sahranjivani su bacanjem u more, u Plavu grobnicu, u narodu poznatu i opevanu od pesnika Milutina Bojića.

    FOTO: MINISTERE DE LA CULTURE (FRANCE) - MÉDIATHEQUE DE L’ARCHITECTURE ET DU PATRIMOINE - DIFFUSION RMN

    Krajem januara i početkom februara 1916, posle niza savezničkih konferencija na kojima se diskutovalo o snabdevanju, opremanju i daljoj upotrebi srpske vojske, odlučeno je da Francuska i Britanija podele najveći deo tereta oporavka srpske vojske. Tada je odlučeno da se rukovođenje snabdevanjem i reorganizacijom srpske vojske na Krfu poveri misiji generala Mondezira koji je već učestvovao u zbrinjavanju srpske vojske na albanskoj obali, a da francuska i engleska vlada snose sve troškove. Zahvaljujući dobroj francusko-engleskoj saradnji, relativno brzo je organizovana zadovoljavajuća medicinska pomoć, intendatura, ishrana i odmor za Srbe. Otvorene su poljske pekare, dovožena je čak iz Sudana stoka za ishranu mesom izgladnelih vojnika, organizovana je efikasna sanitetska služba, podignuti su šatori i krevati za najugroženije. Ahilion, letnjikovac nemačkih i austrougarskih careva i posebno carice Elizabete, popularne Sisi, žene cara Franca Jozefa, zaposeli su Francuzi i pretvorili ga u bolnicu za oficire. Krajem februara i početkom marta 1916, sa otopljavanjem i poboljšanjem vremenskih uslova na ostrvu opšte stanje Srba na Krfu se popravilo. Srpska vojska i komada su reorganizovani, vojnici su dobili nove uniforme i šlemove koji su ličili na francuske ali sa srpskim obeležjima, trenirani su i nauoružani novim francuskim puškama i razmatrano je pitanje njihovog angažovanja na ratištu.

    To pitanje je rešeno na najvišem nivou još dok su se prvi srpski iscrpljeni vojnici iskrcavali u krfskoj luci. Na sastanku Britanskog ratnog saveta 21. januara 1916. na kome je učestvovao i predsednik francuske vlade Aristid Brijan, odlučeno je da se održe i ojačaju savezničke trupe na Soluskom frontu i da se Solun pretvori u ofanzivnu bazu. Tada je rešeno i pitanje gde će biti upućena srpska vojska posle reorganizacije na Krfu. Već sredinom aprila 1916, prve srpske trupe su iskrcane na poluostvu Halkidiku nedaleko od Soluna kako bi se, u blizini manastira Hilandara koji je za njih imao veliku simboličku vrednost, uvežbavale pred izlazak na prve linije fronta. Par meseci kasnije, u julu 1916, srpske tupe su zauzele svoje pozicije na Solunskom frontu između Kožufa i Lerina, pored francuskih trupa. Blizina državne teritorije, skoro uz samu liniju fronta, uticala je na jačanje borbenog morala srpskih vojnika. Već krajem leta i početkom jeseni te godine srpske trupe su postigle i prve pobede na Solunskom frontu, na Gorničevu i na Kajmakčalanu (2.500 metara nadmorske visine), posle čega su oslobodile i stupile na deo državne teritorije.

    Francusko-srpska proslava 14. jula 1916 na Krfu

    Za vreme boravka na Krfu, Srbi su snažno ispoljavali „frankofiliju“- osećanje posebne naklonosti i zahvalnosti prema Francuskoj- velikoj saveznici i zaštitnici. Insistirajući na emocijama povezanim sa obećanjima o vernosti i jačanju bratstva po oružju, francusko-srpsko prijateljstvo se manifestovalo kroz srpsko učešće u proslavama francuskog nacionalnog praznika 14. jula, popularno znanog kao „pad Bastilje“. Od kraja 19. veka, svake godine je u Francuskoj tog datuma organizovana državna proslava u znak sećanja na osvajanje zloglasne tamnice 1789. godine- događaj koji je postao simbol Francuske revolucije. Kako i zašto su Srbi, većinom nosioci pravoslavne i monarhijske kulture i tradicije, slavili jedan inostrani, većinom republikanski, laički i jakobinski praznik koji im je u kulturološkom smislu bio veoma udaljen?

    Srpsko zvanično učešće u proslavi 14. jula, prvi put je bilo organizovano godinu dana ranije, 1915. godine, u Srbiji koja je posle pobeda iz 1914, isčekivala novu neprijateljsku ofanzivu. Tog 14. jula 1915, koji je odgovarao 1. julu po julijanskom kalendaru u upotrebi u tadašnjoj Srbiji, organizovane su dve proslave: jedna vojna, na Banjici u Beogradu, na liniji fronta, u prisustvu francuskog vojnog atašea pukovnika Pjera Viktora Furnijea i druga civilna, u Nišu, tadašnjoj prestonici Srbije, u prisustvu francuskog poslanika Ogista Bopa. Po ugledu na Francusku, Srbi su podvlačili svoje nacionalno i državno jedninstvo- jedinstvo između krune, vlade, vojske, crkve i naroda, što je bila lako shvatljiva poruka za srpsko društvo i saveznike u kontekstu rata i isčekivanja neprijateljskog napada.

    Proslava 14. jula 1916. na Krfu organizovana je u izmenjenim istorijskim okolnostima, u vreme kada su se poslednje oporavljene i reorganizovane srpske trupe spremale da napuste ostrvo kako bi zauzele svoje pozicije na Solunskom frontu. U gradiću Krfu, na istoimenom ostrvu, organizovane su dve u osnovi vojne proslave: prva, 13. jula uveče, koja je poprimila francusko-srpski bilateralni karakter i druga, 14. jula, koja je imala karakter međusavezničke proslave. Pripreme za proslavu 14. jula bile su gotove dan ranije: ceo grad Krf je bio okićen francuskim zastavama, a kod glavne komande viorila se srpska trobojka sa natpisom „Živela Srbija“.

    Proslava je počela „bakljadom“ toga dana uveče: iz pristaništa je krenula dugačka povorka francuskih žandarma na konjima, odreda zuava (laka pešadija francuskih afričkih kolonijalnih trupa) sa zapaljenim lampionima, dobošima i trubama, muzike zarobljeničke komande i orkestra srpske Kraljeve garde. U prisustvu velikog broja stanovnika ostrva i savezničkih oficira i vojnika, povorka je išla do sedišta francuske vojne misije i do francuskog poslanstva da bi se posle prolaska kroz grad vratila u pristanošte gde je burno pozdravnjena uzvicima na francuskom jeziku: „Živela Francuska“ i „Živela Srbija“. Usput su svirani saveznički i srpski marševi a Kraljeva garda je posle srpske i savezničkih himni, odsvirala nekoliko srpskih patriotskih pesama. Tokom proslave, Srbi su u stvari veličali državu i njene simbole i uzdizali vekovni kontinuitet postojanja države u Francukoj, u kontekstu svog izgnanstva i gubitka svoje državne teritorije. Sutradan, 14. jula, francuski vojni guverner Krfa, general Boman, izvršio je smotru trupa i dodelio odlikovanja majoru doktoru Digreu, upravniku bolnice na Vidu i trojici bolničara koji su se istakli požrtvovanjem u lečenju srpskih vojnika. Pored defilea trupa i vojne muzike u pristaništu u Krfu, priređen je i svečani prijem savezničkih diplomatskih i vojnih predstavnika, koncert Kraljeve garde u kasarni zuava i jedan koncert za bolesne na ostrvu Vidu. Učešće Srba u centralnoj proslavi na Krfu značilo je da su oni značajan član međunarodne vojne koalicije na čelu sa Francuskom i da će im jedino zajednički vojni napor omogućiti da povrate svoju državu.

    Iz tog razloga su Srpske novine, vladine službene novine koje su tada izlazile na Krfu, objavile u rubrici „Misli velikih vojskovođa“, pored teksta o proslavi 14. jula, ove reči Napoleona I Bonaparte o ratovanju izrečene nekih stotinak godina ranije : „Ratna se veština, tako reći, svodi na jedan jedini princip: prikupiti na datoj tački jaču masu od neprijateljske“. U koncepciji mnogih francuskih vojskovođa iz vremena Prvog svetskog rata, poštovalaca Napoleona, učešće oko 150.000 oporavljenih i dobro naoružanih srpskih vojnika na Solunskom frontu trebalo je da doprinese prevagi saveznika na tom frontu, njegovom proboju i pobedi. Za srpsku vojsku u izbeglištvu, koja je bila nosilac monarhijske državne tradicije i kulture, pozivanje na nasleđe Napoleonovog Francukog carstva (1804-1815), za razliku od nasleđa Francuske revolucije (1789) koja je srušila monarhiju, nije predstavljalo problem: za Srbe je Napoleon pretstavljao simbol vojne pobede protiv koalicije snažnih neprijatelja i jačanje države.

    Pošto je u leto 1916. celokupna reorganizovana srpska vojska prebačena na Solunski front, na Krfu je ostala samo vlada sa poslanicima srpske skupštine. Regent Aleksandar se nalazio sa vojskom na Solunskom frontu. Iz tog razloga je srpsko učešće u proslavi francuskog nacionalnog praznika 14 jula 1917 na Krfu bilo znatno skromnije nego prethodne godine. Srpski vojni orkestar se samo pridružio koncertu koji su na centralnom trgu u gradu Krfu svirali francuski i grčki vojni orkestri. Za to vreme je u Parizu srpski poslanik Milenko Vesnić čestitao predsedniku Francuske republike Remonu Poankareu nacionalni praznik tokom vojne parade francuskih trupa.

    Skromno učešće Srba u proslavi 14. jula 1917. i njihovo ograničenje na proslavu na Krfu, mogu takođe da se objasne političkim razlozima. Objašnjenje leži u sukobu između srpskih vojnih i civilnih vlasti u Solunu kao i u stepenu francuske umešanosti u taj sukob. U toku leta 1917, zvanični predstavnici Francuske pri srpskoj vladi bili su zamenjeni. Na mesto francuskog vojnog atašea, pukovnika Furnijea, došao je komandant Karbonije, član francuske vojne misije u Srbiji 1915. godine. U junu 1917, francuski poslanik Ogist Bop, koji se povlačio sa srpskom vladom kroz crnogroske planine, opozvan je a na njegovo mesto je došao u septembru Žozef d’Fonten, dotadašnjim poslanik u Albaniji.

    Te personalne promene svakako su bile povezane sa sukobom koji je suprotstavljao regenta i srpsku vladu sa jedne strane sa tajnom oficirskom organizacijom „Ujedinjenje ili smrt“ poznatom pod nazivom „Crna ruka“ sa druge strane. Ova tajna organizacija je prebacivala regentu Aleksandru dotadašnji način vođenja rata i sumnjalo se da ona priprema državni udar.

    Njeni glavni članovi bili su uhapšeni i osuđeni na smrt od strane vojnog suda i zatim pogubljeni. U svojim sećanjima objavljenim posle rata, švajcarski kriminolog Arčibald Rajs koji je u više navrata boravio sa Srbima tokom rata, smatrao je da su pogubljeni oficiri bili „frankofili“ a da su posebni osećaji prema Francuskoj bili nepostojeći kod najvećeg broja Srba. Ipak, iako je prijateljstvo prvenstveno lična kategorija, a ideju o „vekovnom“ i „neraskidivom“ prijateljstvu i ljubavi između pojedinih naroda gradi određena političaka elita u konkretnim istorijskim okolnostima i sa jasnim ciljevima, mnogi srpski vojnici-seljaci izlečeni i oporavljeni na Krfu, koji su potom uzeli učešća u borbama na Solunskom frontu i u oslobađanju otadšbine zahvaljujući prvenstveno francuskoj pomoći i podršci, ne bi se složili sa Rajsovom ocenom. Kao najbrojniji deo vojske, srpski vojnici-seljaci koji su prolazili kroz tragediju i iskušenja rata i borili se rame uz rame sa svojim francuskim saborcima na frontu, gajili su prema tim Francuzima osećanja iskrenog prijateljstva, divljenja i zahvalnosti.

    nedeljnik.rs