Pilot nad Srbijom

    367

    „…Krišom sam plakao u noći da moj kolega ništa ne primeti. Šta on zna šta je Srbin, srpska duša, ljubav prema napuštenoj zemlji, slomljeno srce siromašne šumadijske duše, koja svoje korenove nikada ne može da zaboravi i koja nosi večne bolove u grudima od onoga dana kada je svoje ognjište napustila, prokleti živote. Ovu noć neću nikada zaboraviti.

    Moja Srbija, veličanstvena u noći obasjava nebo kao da je pun mesec, kao da je dan, a ja prepoznajem gradove i sela kao da već po stoti put letim preko svoje kolevke. Ne treba mi dan da bih video reke, planine, kotline i srpske ravnice….

    Osećam moju Moravu kako pulsira u svom koritu. Vidim Avalu, mirišem Kosmaj, Zlatibor mi se smeje u lice, zemljo moja.

    Srpsko proleće miriše. Moje srce želi napolje iz grudi. Nisam bio spreman na ovu eksploziju osećanja i emocija. Prokleta slovenska duša me muči i ne da mi mira u ovoj noći. Podseća me koliko ljubavi je u stanju da akumulira i reprodukuje u onim momentima kada smo ranjivi i slabi…

    nastavak na strani 4