Marija Čolić: Francuskinjama je normalno da kupe torbicu od 300 evra, meni nije, jer mi otac radi za taj novac

    4551

    Golman rukometne reprezentacije Srbije, šeta obalama Azurne obale, ali ne zaboravlja rodni kraj

    Jedna od definicija značenja njenog imena je – ona koja je voljena. Baš tako, sa mnogo ljubavi i emocija, prema svetu oko sebe kroz život korača i Marija Čolić, Blačanka na radu u Francuskoj, reprezentativni golman rukometašica Srbije.

    Na putu od malenog Blaca, varošice u topličkom kraju, sa nešto više od 5.000 stanovnika, do mondenskih Nice ili Monte Karla gde sad tako često šeta, nije se promenila. Osim što sad malo više ljudi zna za malu iz Blaca.

    Možda bi njen zemljak, Rade Drainac, onako kosmopolitski, stihom, umeo mnogo lepše da opiše sve te njene parade, kojima je srušila i Španiju, u tom momentu vicešampiona Evrope, na nedavnom šampionatu Starog kontinenta.

    A, ko je uistinu Marija Čolić?

    – Veliki emotivac, sve u životu radim srcem, bilo da je privatan život u pitanju ili sport. Umem da budem i povređena, ali u meni ljubav ne gasne – prihvata Marija, kao da joj baš ta priča o emocijama prija u praznične dane.

    Da li je veća umetnost voleti ili biti voljen?

    – Volim da volim. Iz iskustva znam, kad god sam davala ljubav, dobijala sam duplo više.

    Novak inspiracija

    Koju bi javnu ličnost voleli da upoznate?

    – Novaka Đokovića. Svetski čovek. Klasičan primer kako sportista treba da se ponaša. Jako je teško ostati isti kad nemaš ništa, a onda osvojiš sve. Inspiracija je u svakom smislu, svakom živom čoveku, kako da ostane svoj.

    Rađen muška ikona

    Ko je za vas lep muškarac?

    – Nikola Rađen. Poznajem ga privatno. Glupo je reći da nije lep, zgodan. On je muška ikona. Ana izvini, ali tako je.

    Odakle se rađa ta emociju?

    – Jednostavno oseti ili se prosto rodi sa tim. Tako sam ja, eto, zavolela rukomet. Došao je prvi trener, kazao da tog dana počinje rukomet, a meni se ruka sama podigla. Ne znam zbog čega. Tako je sve krenulo… To je sudbina, rekla bih. Sve biva kako treba da bude, samo je potrebno da budemo strpljivi. Ako nešto pogrešimo to je tako moralo biti, da bismo nešto novo naučili. Tako je i sa ljubavlju, dolazi sama po sebi.

    Koliko ste puta pogrešili?

    – Mnogo. Ali se ne kajem.

    Kako se osećate kad shvatite da ste pogrešili, o čemu mislite?

    – U tom trenutku sam dala najbolje što sam mogla, uvek spavam mirno i znam da taj neko ne može ništa ružno reći o meni. Boli me nepravda. Ne volim da gledam kada se neko muči, slaba sam na starije ljude, na bolest. Nebitno da li je neko blizak ili ne. Ne mogu da prođem pored žene koja prosi, a da nešto ne ostavim.

    Na utakmicama takođe ne skrivate emocije, kako je stajati između te dve stative i iz te perspektive učestvovati u događajima?

    – Ne proživljavam tada samo sopstvene emocije, već cele ekipe, svaki gol, faul… Čini mi se da tada postajem još bolja. Dobijam veću snagu, bolje vidim loptu, nekako utičem na ekipu kao i ona na mene. To je neobjašnjiva energija koju prebacujemo jedna na drugu. E, to je to! Svaki tim to treba da koristi. Mi jesmo na Evropskom. To je i najjači razlog zbog čega smo dobili Sloveniju i Španiju i remizirali sa Šveđankama.

    Sada verovatno ne bismo pričali o rukometu, da opet Marijina intuicija nije „odradila” posao pre 12 godina, kada je, u to vreme 14-godišnja Marija, razdragana stigla kući sa turnira u fudbalu…

    – Bila sam, mislim u Žitorađi, igrala za osnovnu školu, postigla pet golova. Taj dan mi je stigla ponuda iz Mašinca da igram fudbal. Bila je ozbiljna priča. Tata me je pitao: „Pa šta ti misliš sad”. Kažem, idem na fudbal. Onda je pitao ponovo: „A, kada bi te zvala Zvezda u rukometu?”. Onda bih u Zvezdu. Mislila sam da se šali, ali nije. Taj dan jeste Zvezda zvala. Nešto u meni je opet reklo, ja hoću rukomet, Zvezdu…

    Roditelji su ispoštovali kćerkinu želju:

    – Zato su oni moji istinski idoli. Ne znam da li bih se ja usudila da svoje dete, iz tako malog mesta, sa 14 godina, pošaljem u veliki grad. Beograd obožavam, to mi je najdraži grad na svetu, ali je to bio mač sa dve oštrice. Možeš da uspeš ili da potoneš. Roditelji su me podržali i ja danas moram da im kažem – hvala na tom poverenju!

    Kako su tata policajac, i majka kao svaka majka brižna, pustili prvorođenče u dvomilionski grad?

    – Rekli su – znaš šta radiš, zbog čega ideš, budi pažljiva. Samo to. I nikad ništa mi više nisu ponovili.

    Seća se Marija slikovito i prvog dolaska u grad koji će s godinama zavoleti. Toliko, da danas kaže da to je njen Pariz. Iz tih dana je još jedno zanimljivo, i još tako živo sećanje:

    Dan posle napada u Nici

    U Nicu ste stigli dan posle terorističkog napada?

    – To se dogodilo uveče, ja sam ujutru, 15. jula, stigla. Nije mi bilo svejedno, ni roditeljima pred polazak. Ipak, krenula sam, a oči su mi bile pune suza, razmišljala sam ceo put o tome. Najjači utisak mi je bio kada sam stigla tamo, kada smo prolazili u koloni vozila Promenadom, iznosili su kamion koji je pregazio te ljude… Bilo je mnogo krvi…

    Posle male pauze Marija se dalje prisećala:

    – Jedan dekica mi je ostao u sećanju, mesec dana je neprestano dolazio do spomenika, ostajao po ceo dan. Verovatno je izgubio nekog.

    – Stanovala sam u Vojvode Stepe, pet autobuskih stanica od Marakane. U klubu su mi objasnili da mogu da dođem autobusom, a ja nisam znala kako sve to ide, kako se karta kupuje, ništa. Onda sam svaki dan išla po jednu stanicu više, ostalo peške i svaki put stizala na trening po sat ranije, jer nisam mogla da procenim koliko mi je vremena potrebno da dođem. Jednom sam se uveče vraćala kasno, promašila sam smer, bila je to poslednja 48-ica i završila sam na nekoj krajnjoj stanici, ali, hvala Bogu, taj vozač je video da sam pogrešila i vratio me je tamo gde treba.

    Nije dugo potrajalo, počela je druga priča, debi za prvi tim:

    – Naši golmani su tada nešto slabije branili. Bila sam napunila 15. Igrali smo sa Napretkom, Ljilja Knežević, Zlata Paplacko… Tim snova, prvi na tabeli… Nisam počela utakmicu, počela je starija, iskusnija. Nije joj krenulo, trener je bio malo i ljut…

    A, onda?

    – Taj 14. minut, penal. Već smo gubili šest razlike. Ulazim ja, ulazi i Ljilja sa klupe, uzima loptu. Bila sam za glavu niža od nje. Cima me levo, ja odem levo, desno, ja odem desno. Šutnula je kroz noge. Ne znam kako sam ih sastavila, niti kako sam odbranila taj šut, ali jesam. Sećam se da je cela Banjica ustala i aplaudirala. Nisam znala gde sam. Trener mi kaže da ostanem na golu. Lopte su me pogađale, branila sam zicere… Odigrali smo nerešeno, bili prva ekipa koja je uzela bod Napretku. Sećam se i naslova u novinama „Čudo u Beogradu”. Bila sam igrač utakmice i od tog trenutka prvi golman Crvene zvezde.

    Sledeće kolo, Lasta, 21 odbrana, opet igrač utakmice i tako je sve krenulo. U Zvezdi je ubrzo Marija ponela kapitensku traku.

    – Bila je to velika, ali slatka čast. Najmlađi sam kapiten u istoriji sportskog društva, pre mene je to bio Petar Nenadić. Najmlađa sam bila, a kapiten, teško da procenim kako da se ponašam, ali izgleda da sam se snašla pošto je ta traka ostala sedam godina oko moje ruke.

    Da mi Srbin podari Luku i Lenu

    Kako u lepoj Nici počinju jutra?

    – Ustajem rano, sedam, pola osam, zato na jutarnjem treningu jedino ja imam osmeh na licu. Najviše volim da se spustim do plaže, popijem kafu…

    Čemu ne može odoleti?

    – Slatkišima.

    Šta je otkrila u Francuskoj?

    – Suši, na nagovor Čehinje Klare Černove i oduševila se.

    A, vino?

    – Počela sam da volim belo, slatko.

    Sirevi?

    – Nemoguće ih je probati sve, ali su taaaaako dobri.

    Tip muškarca?

    – Privlači me stav, da ne budem ja ta koja njega zasmejava, već on mene. Najbitnije je da bude dobar čovek, da ume da kaže prave reči u pravo vreme.

    Srbin ili stranac?

    – Srbin definitivno.

    Deca?

    – Volela bih kao u mojoj porodici, prvo dečaka, pa devojčicu, Luku, pa Lenu, ali po završetku karijere, jer želim da im posvetim pažnju, kao moji roditelji meni, a to ne bih mogla uz profesionalne obaveze. Ali, ako se dogodi ranije…

    Već je počelo da se odmotava klupko sećanja iz života u Beogradu.

    – Kada smo prvi put dobile Lastu, dobile smo i premiju. Kiki Liščević i ja smo dobile najveću, negde oko 300 evra. A, mi nismo imale televizor u stanu. Rešile smo da od tih para kupimo TV i DVD. Otišle smo u prodavnicu, nismo ni razmišljale kako da to donesemo do stana, već smo sa svim tim ušle u tramvaj i tako smo donele naš prvi TV u stan, ponosne što smo sa 15 i po godina kupile nešto od našeg novca.

    Bilo je uspona i padova, teških trenutaka, dve operacije kolena, za devet godina života u Zvezdi. A, onda se Marija otisnula u Francusku, prvo Nim. Sve je bilo drugačije nego u Srbiji, pa čak i neobično da plata stigne na vreme:

    – U Francuskoj me je taj profesionalizam potpuno zbunio. Išla sam na bankomat da proverim da li je moja plata stvarno na računu.

    Isto je uradio i jedan naš fudbaler?

    – Tako je. Nenad Kovačević. Ubiće me zbog ovog, ali neka. Dosta sam se družila sa njim dok sam bila u Nimu. On je takođe bivši kapiten Zvezde. Imali smo mnogo tema za razgovor. Divan momak koji mi je mnogo pomogao. On je taj koji me je prvi kontaktirao preko našeg zajedničkog lekara. Oduševio me.

    Da li profesionalna rukometašica može dovoljno da zaradi za lagodan život?

    – Ako ostane skromna može sasvim dovoljno. Francuskinje ne žive tako, navikle su da imaju. Njima je normalno da kupe torbicu od 300 evra, meni nije, jer mi otac radi za taj novac. Zbog toga sam najponosnija na sebe, nisam se promenila.

    Blistala je na golu Nima, ali je klub zapao u finansijske probleme, pa se Marija letos preselila u mondensku Nicu, nadomak plaže, stan sa bazenom, a i Monte Karlo je tako blizu.

    – Svaki drugi vikend smo devojke iz kluba i ja u Monte Karlu, imamo tamo čak i našu plažu. Još nismo bile u kockarnici, ali imamo u planu i to.

    Onda pitanje za kraj, Monte Karlo ili Blace?

    – Srce je u Blacu, telo u Monte Karlu. Blace je mesto gde sam rođena, gde žive moji roditelji, porodica, gde sam napravila prve rukometne korake, prijatelji iz osnovne škole su mi tamo. Blace ima posebno mesto u srcu.

    Samo sarmu da uvijem

    U neobaveznom razgovoru, nedavno, tokom Evropskog prvenstva u Švedskoj, junakinji naše priče se ote:

    – Samo da sarmu znam da uvijem… Uh, jedva čekam da dođem kući na mamine – čežnjivo je konstatovala, jadikujući kao i sve ostale devojke na obroke za vreme šampionata.

    Zato je po povratku, u Blacu, pao blic kurs?

    – Naravno, kod mame. Hoću da napravim mojim Francuskinjama. Verujem da će im se dopasti. Volela bih da znam da pravim i ajvar, ali nisam baš toliko talentovana kao moja mama. Imam vremena da naučim, do udaje…

    A, onda se prisetila kako joj je, takođe specijalitetom iz domaće kuhinje, srce razgalila saigračica, Slovenka Nina Jeriček.

    – U Nimu sam jednom bila jako tužna. Bio mi je to prvi odlazak u inostranstvo, ne govorim francuski, daleko od svega što mi je bilo poznato, drago… Nina je to primetila, pitala kako sam. Kako me je to pitala počela sam da plačem. Pokušala je da me uteši, govorila da je u početku uvek tako. Otišla sam kući i posle tri, četiri sata zvoni telefon. Nina zove da dođem do nje. Otišla sam. Samo je podigla poklopac na šerpi, napravila je punjene paprike. Tako sam bila srećna i dan danas pričam o tome.

    izvor: zurnal.rs