Istorija naseljavanja Srba u Francuskoj

    10593

    Srbi su jos od XIII veka bili vezani za Francusku. Naime, 1245. godine srpski kralj Uros I ozenio je rodjaku francuskog kralja, princezu Jelenu Anzujsku, zenu vrlo obrazovanu i izuzetno cenjenu kod svojih savremenika koja je i kod Srba uzivala dobar glas.

     Njena postojbina je privlacila mnoge ljude iz Dubrovnika i drugih mesta, medju njima i Srbe, kao na primer, M. Getaldicha i R. Boskovicha. U Parizu je neko vreme boravio i srpski knjizevnik Dositej Obradovich (1784). Treba, medjutim, naglasiti da su putevi mnogih nasih iseljenika u prekomorske zemlje vodili upravo preko Francuske, ali se i zavrsavali u Francuskoj. To je, najcesche, bio slucaj s Dalmatincima i Crnogorcima, pocev od 1775. godine, cije je odrediste bila Luizijana („francuska Amerika“).

    svi-srbi-u-parizu5Prvi snazniji talas emigracije sa jugoslovenskih teritorija ka Francuskoj zbio se upravo u Napoleonovo vreme (Ekmecich, 1985). U stvari, general Marmon je u zapadnim delovima bivse Jugoslavije mobilisao oko 50.000 vojnih obveznika, najvise Hrvata i Slovenaca, ali bilo je i Srba. Oni koji su ucestvovali u Napoleonovim vojnim pohodima, pocetkom XIX veka, a bilo je vise od 20 nacija, i preziveli te pohode, vise se nisu vrachali u stari kraj, vech su u novoj domovini zasnovali porodice. Tako je u Francuskoj ost alo „udomljeno“, tj. „demobilisano“ oko 12.000 Iliraca, medju kojima je bilo ne samo obicnih vojnika nego i generala (Ekmecich, 1985).

    U to vreme, u Srbiji i Crnoj Gori ocit je uticaj Francuske. Medju prvim crnogorskim stipendistima u Francuskoj nalazio se knjaz Nikola (1858). Zatim, Bozo Petrovich, Stanko Radonjich i Niko Matanovich. Isto tako, kralj Petar I Karadjordjevich je bio na skolovanju u Francuskoj (od 1862), u koledzu Sent – Bart u Parizu, a potom u Vojnoj akademiji u Mecu, koju je zavrsio 1867. godine. Petar Karadjordjevich je ucestvovao i u francusko- pruskom ratu 1870. godine, kada je odlikovan Krstom viteza Legije casti. Na skolovanju u Francuskoj je bio i Milan Obrenovich. On je, nakon ubistva Mihaila Obrenovicha u Kosutnjaku, prekinuo skolovanje i vratio se u Beograd, gde je izabran za kneza 2. juna 1868. godine.

    Francuska u devetoj deceniji proslog veka belezi snazan privredni prosperitet, dok je u Nemackoj bila ekonomska kriza. Zbog toga se ljudi, koji ostaju u Nemackoj bez posla, sele u Francusku. Vech 1882. godine, u Francuskoj je registrovana nova vecha grupa doseljenika sa nasih prostora. Nikola Tesla se 1882. godine zaposlio u Edisonovoj kontinentalnoj kompaniji, upravo u Parizu, gde je izradio prvi model svog indukcionog motora. Taj rad je, u stvari, bio povod za njegov odlazak u Njujork 1884. godine. Godine 1898. osnovano je prvo Jugoslovensko radnicko drustvo u Parizu (Ekmecich, 1985).

    svi-srbi-ui-parizu1Kako se pored radnika u Francuskoj nalazio i jedan broj mladjih ljudi na skolovanju, to je 1900. godine u Parizu osnovano Udruzenje srpskih studenata, pod nazivom „Zora“. Francusko zakonodavstvo je pruzalo moguchnost organizovanja stranaca. Naime, jos 1886. godine sankcionisana su prava stranaca u pogledu otvaranja skola namenjenih njima, a 1901. godine donet je zakon koji se odnosi na osnivanje drustava stranaca (Ekmecich, 1985).

    Iseljavanje Srba u Francusku je, najpre, pocelo pod uticajem industrijalizacije, a zatim zbog ratova, pre svega, balkanskih 1912. godine. Zbog toga su veze sa Francuskom postajale su sve cvrsche. Za vreme Prvog svetskog rata, u Francuskoj je naslo utociste mnogo srpskih izbeglica, osobito srpske omladine. U periodu izmedju 1915. i 1918. godine u Francuskoj se na skolovanju nalazilo izmedju 5- 6.000 srpskih ucenika u preko 150 skola. U maju 1916. godine u mestu Zosije formiran je Srpski univerzitetski batalj on, u kome je bilo 300 ucenika gimnazije i studenata, od kojih je 150 upravo polozilo ispit zrelosti sa odlicnim uspehom.

    Tada se procenjivalo da je u Francuskoj oko 20 hiljada srpskih iseljenika i isto toliko ratnih izbeglica svih uzrasta. U to vreme je delovalo i 15 udruzenja razlicitih programa – od radnickih, crkvenih, potpornih do niza studenstskih, djackih i drugih. Srpska zajednica u Francuskoj izdavala je preko 20 listova (Ekmecich, 1985). Za drugu generaciju srpskih iseljenika u Francuskoj izlazio je mesecni casopis na francuskom, namenjen omladini, pod nazivom „La Patrie Serbe“. Samo u periodu 1914- 1916. godine u Fr ancuskoj je stampano preko 1.000 brosura, publikacija i knjiga.

    Nakon zavrsetka Prvog svetskog rata, useljavanje u Francusku se nastavilo. To je, pored ostalog, nametala potreba za obnovom porusene zemlje i nedostatak radne snage prouzrokovan gubitkom velikog broja ljudi u ratu: oko 1,400.000 poginulih i umrlih i oko 3 miliona ranjenih. Francuska je sirom otvorila vrata Srbima, osobito posle 1922. godine. Tridesetih godina u Francuskoj vech zivi preko 60 hiljada ljudi iz bivse Jugoslavije (Ekmecich, 1985). Od toga je veliki broj bio ukljucen u rad cetr-desetak drustava i klubova, a izdavali su i svoje listove (tridesetak) na jezicima jugoslovenskih naroda. Srbi su radili u industriji, modnim kuchama, radnjama, restoranima, bakalskim, berberskim, krznarskim, obucharskim i drugim radnjama i preduzechima. Bilo je, razume se, i istaknutih ljudi iz oblasti kulture – slikari, pesnici, knjizevnici koji su dali znacajan doprinos prosirenju saradnje izmedju Srbije i Francuske i u toj oblasti. U tom periodu je zakljucen i prvi Ugovor izmedju Jugoslavije i Francuske kojim je regulis an polozaj radne snage koja je dolazila iz Kraljevine Jugoslavije, u smislu njenog izjednacenja sa francuskim radnicima, kako po primanjima tako i u pogledu socijalne zastite.

    svisrbiuparizu4

    Pariz je za nase migrante predstavljao centar svih zbivanja, a posebno politickih. Preko Pariza su dobrovoljci iz nase zemlje odlazili u spanski gradjanski rat, u tom gradu se prikupljala materijalna pomoch za Spaniju, Pariz je prihvatio ranjenike iz Spanije i, kasnije, nakon zavrsetka rata u Spaniji internacionalne borce koji su ratovali na strani republikanaca. Medjutim, pred fasizmom koji je nadolazio, u Francuskoj se smanjio broj iseljenika. Dabome, jedan broj nasih ljudi je ostao i za vreme Drugog svet skog rata u Francuskoj i njih oko 1.500 borili su se na strani pokreta otpora. Marko Celebonovich, slikar, bio je komandant pokreta otpora na jugu Francuske. Vlajko Begovich bio je komesar juzne zone, inzenjer LJubomir Ilich bio je komandant svih stranih snaga u pokretu otpora; proizveden je u cin generala. LJubomir Ilich je jedini general francuske vojske koji nije bio Francuz (Ekmecich, 1985).

    Po zavrsetku Drugog svetskog rata, Francuska je u prvo vreme pruzala utociste samo izbeglicama. Do 1964. godine, procenjuje se da je u ovu zemlju primljeno oko 179.000 izbeglih lica. Medju njima je bilo priblizno 14.000 iz Jugoslavije (Ekmecich, 1985). Vechinu su cinili Srbi ratni emigranti i izbegli iz SFRJ. Od pocetka sezdesetih godina Francuska privlaci, iz godine u godinu, sve vechi broj stranih radnika. Medju njima je znatan broj iz nase zemlje. To je, pored ostalog, bio razlog za zakljucivanje sporazu ma o zaposljavanju nasih radnika u toj zemlji. Francuska je bila prva zemlja s kojom je Jugoslavija zakljucila takav sporazum 25. januara 1965. Od tada pa do 1973, godine, kada i ova zemlja obustavlja prijem nove radne snage, u Francusku je dolazilo, u proseku, 10.000 Jugoslovena, odnosno Srba, godisnje. Broj gradjana tadasnje Jugoslavije koji je ziveo u Francuskoj dostigao je gotovo 100.000 (Ekmecich, 1985). Zakljucak da je najvechi broj bio Srba izveden je na osnovu tradicionalno dobrih veza i prijateljsk ih odnosa izmedju dva naroda i u miru i u ratovima, iz statistickih pokazatelja koji slede, a odnose se na 1981. godinu.

    „U 78 skolskih punktova organizovana je dopunska nastava za jugoslovensku decu. Na srpskohrvatskom jeziku 3.627 polaznika, na makedonskom 149, na albanskom 102 i slovenackom 35 polaznika.“ Prema republickoj pripadnosti sastav dece je bio sledechi: iz Srbije 57,7%, iz Hrvatske 11,1%, iz BiH 9,8%, iz Makedonije 6,8%, iz Vojvodine 4%, sa Kosova 2,5%, Crne Gore 2,5% i Slovenije 1,5% (Ekmecich, 1985). Razume se, to se ne poklapa s nacionalnom strukturom zato sto znatan broj Srba ima i iz drugih republika. Tako j e ucesche srpske dece u ukupnom broju polaznika veche od dve trechine.

    Srbi su pocetkom sezdesetih godina odlazili na rad u Francusku prvo pojedinacno, a od 1965. kada je zakljucen Ugovor o zaposljavanju sa Jugoslavijom, masovno preko Nacionalnog biroa za imigraciju. Kako tvrdi sociolog Jadranka Cacich bili su to u 80% slucajeva mladi ljudi, stari do 35 godina i to polukvalifikovani muskarci. Vechina njih se zaposljavala u metalurgiji i preradjivackoj industriji – 30,6%, pa gradjevinarstvu i javnim radovima – 24,3% i poljoprivredi i domachinskim poslovima – po 8%.

    Podaci INSEE govore da je 1975. godine u Francuskoj na radu bilo 70.280 jugoslovenskih radnika. Njihova koncentracija je bila najguscha u pariskoj oblasti – 48.351. Najvechi broj jugoslovenskih migranata bili su Srbi – cak 70% i Crnogorci – 5,4%. Dva su osnovna razloga koji su opredelili srpske migrante da krenu na rad u Francusku. Prvi, sto je Francuska vise od sto godina imala prijateljske politicke i diplomatske odnose sa Srbijom; drugi, sto je srpska emigracija relativno kasno krenula u svet i sto se se zdesetih i sedamdesetih godina, zbog stagnacije u poljoprivredi, na migraciju u tudjinu odlucilo srpsko seosko stanovnistvo. Zato su Srbi i dozivljavali Francusku kao svoju drugu domovinu, a Pariz kao „najvechi srpski grad“ u Evropi, pa i na svetu.

    Prema najnovijim procenama, u Francuskoj zivi oko 75.000 gradjana SR Jugoslavije. Oko cetiri petine otpada na Srbe. Tom broju treba dodati i one koji su primili francusko drzavljanstvo, ciji broj nije mali. Jadranka Cacich tvrdi da se cak 27% u odnosu na ukupan broj nasih migranata naturalizovalo. Treba rechi i to da je Francuska od pocetka devedesetih poostrila uslove za dobijanje ulaznih viza gradjanima SR Jugoslavije, sto je usporilo imigraciju u tu zemlju.

    Nasuprot cinjenice da su srpski „gastarbajteri“ bili polukvalifikovani mladi ljudi sa sela, stajao je i podatak da je Pariz istovremeno bio „Meka srpske duhovnosti, ineligencije i umetnosti“. Prva srpska crkva i crkveno- skolska opstina u glavnom gradu Francuske utemeljeni su jos 1947. godine. Pravoslavna sluzba je, doduse, odrzavana u jednoj protestantskoj zgradi, koja je otkupljena i preimenovana u hram Svetog Save. Njegov paroh je bio Slobodan Radojcich, a opstinski celnik bio je Gradimir Rockomanovich. Parohijani izdaju pravoslavni list i dele ga besplatno u tri hiljade primeraka. Crkveno- skolska opstina Sveta Petka, pri ruskoj pravoslavnoj crkvi u Monzeronu, vodi akciju za osnivanje srpske pravoslavne eparhije.

    U pariskoj koloniji vech decenijama deluju ugledni srpski slikari Petar Omcikus, Bata Mihajlovich, Dado Djurich, Vlada Velickovich, LJuba Popovich, Milos Sobajich, Gordana Nikolich, Snet Aroman i mnogi drugi. Tu su svoja najvecha filmska priznanja dobijali i reziser Aleksandar Petrovich i glumica Olivera Katarina. Pariz je osamdesetih godina bio „centar i srpske nauke“, jer se u njemu nalazilo sediste Medjunarodnog udruzenja jugoslovenskih naucnika. Njega su vodili Srbi, profesor neurofiziolog dr Sima Mraov ich, predsednik, dr Miroslav Radman, geneticar, Dragoslav Mitrovich, pravnik, Darko Ivanovich, farmaceut. Inteligencija se okupljala i oko casopisa „Seobe“, koji je uredjivao Nikola Milenkovich, radnik iz „Renoa“, ali i oko RFI – programa na srpsko – hrvatskom, koji je vodio Stanko Cerovich. Urednik casopisa „Dijalog“ Marina Glamocak i direktor Bogoljub Kocovich su, takodje, oko sebe okupili plejadu mladih intelektualaca. Na literarnom planu Pariz je bio utociste mnogih srpskih velikana, od Crnjanskog preko Kisa do Danojlicha. Pa, ipak, i u toj zemlji, i srpski radnici, i srpski intelektualci su punih sedamdeset godina tretirani ponajvise kao Jugosloveni.

    svi-srbi-u-parizu3

    Bila je to posledica politickog uticaja KPJ pre i SKJ posle rata, koja je preko SSRNJ imala presudnu ulogu u organizovanju drustvenog i kulturnog zivota jugoslovenskih, odnosno srpskih doseljenika u Francuskoj. Pocetkom 1977. godine u Francuskoj su bila samo 22 jugoslovenska kluba, a vech 1983. godine ih je bilo cak 112. U adresaru SSRNJ iz 1988. godine, od 99 jugoslovenskih klubova u zemlji u kojoj su srpski radnici i intelektualci cinili vechinu od 70%, nijedan klub nije imao srpsko ime. Ali je zato bilo pet klubova „J. B. Tito“, jos pet „25. maj“, jos pet „E. Kardelj“ i jos sedam slovenackih drustava. I njihovi osnivaci i rukovodioci su najcesche bili Srbi: Lazar Jovicich, Miodrag Zivkovich, Milorad Zecevich, Milorad Janjetovich, Zivorad Jankovich, Stanko Glisich, Miladin Ivanovich, Zoran Jaksich i Vladislav Chupich. Medjutim, predsednik pariske zajednice jugoslovenskih klubova nije bio Srbin, kao ni glavni urednik „gastarbajterskog“ lista „Zajedno“.

    Prvi srpski klubovi i udruzenja, izuzev onih emigrant-skih, poceli su da nicu u Francuskoj tek s povratkom drzavnosti Srbiji u SFRJ krajem 1988. godine. Tako je Radul Radovanovich, uoci obelezavanja sest vekova od Kosovske bitke u Parizu osnovao Udruzenje francuskih gradjana srpskog porekla. Naredne godine, Zoran Radovanovich je sa grupom srpskih patriota u Parizu, takodje, formirao Udruzenje Srba u Francuskoj. Bili su to prvi koraci ka objedinjavanju Srba u ovoj zemlji i zastiti njihovog nacionalnog identi teta, ali i bogate srpske bastine u Francuskoj. Raspad SFRJ i secesija Hrvatske i Slovenije ubrzali su i otcepljenje, pa i gasenje dela jugoslovenskih klubova, ciji je broj 1991. godine spao na sedamdesetak. Na celu tadasnjeg Saveza jugoslovenskih klubova bio je Rade Palija, a pojedine klubove „Jugoslavija“, „Bratstvo – jedinstvo“, „25. maj“ vodili su Milan Jakovljevich, Pantelija Gajich, Milich Kovijanich. Polovina tih bivsih klubova je, doduse, vech uzela srpska imena, ali su mnoga tek i osnovana: udruzen je Krajisnika „Dinara“, Kulturno – humaniratno udruzenje Srba, Srpski klub „Krajina“ i Srpsko udruzenje Sveti Sava.

    I nagla promena francuskog zvanicnog stava prema Srbiji i Srbima nametnula je potrebu srpskim, starim, emigrantskim i novim, migrantskim klubovima i udruzenjima da se ujedinjuju i zajednicki stite svoje nacionalne interese na tlu Francuske tokom 1992. godine. Takav pokusaj, podstaknut predstavnicima srpske vlade, ucinjen je u tri navrata. Na prvom sastanku oko osnivanja jednog Koordinacionog odbora srpskih klubova, bilo je samo dvadesetak, a na trechem 45 delegata. Tada je dogovoreno da se formira i Srpski informativni centar u Parizu, a i jedna organizacija Srba u Francuskoj. Jula 1992. godine kod francuskog suda je registrovana i time i promovisana Svesrpska zajednica u Francuskoj. Njena osnovna nacela bila su: srpski narod neche dozvoliti da bude stranac na svojoj rodjenoj zemlji, Srbi koji zive u inostranstvu treba da imaju sva prava kao Srbi u Otadzbini; Srbi u inostranstvu neche ostati ravnodusni prema patnjama srpskog naroda; Srbi preko Zajednice treba da sire ugled srpskog naroda i srpskog imena. Za p rvog predsednika ove srpske asocijacije izabran je Milos Blazevich, koji je ujedno bio i glavni urednik lista „Glas Srba“, zvanicnog organa Svesrpske zajednice u Francuskoj. Posle iznenadne smrti Milosa Blazevicha, za novog predsednika Svesrpske zajednice u Francuskoj izabran je Ivan Jankovich. Pored ove srpske asocijacije formirana je i Srpska zajednica za juznu Francusku, koju predvodi Zivorad Dimitrijevich, kao i Zajednica Srba u Parizu, na celu sa LJubomirom Peskirovichem, kao i Pokret za solidarnost ko ji vodi dr Sima Mraovich.

    Svesrpska zajednica u Francuskoj je u 1993. godini organizovala velike demonstracije „Za istinu o Srbima“ na pariskom Trgu Republike, na kojima je ucestvovalo oko 10.000 ljudi. Uputila je zvanicno pismo Fransoa Miteranu s predlogom za ukidanje sankcija prema SR Jugoslaviji, poslala je i 26.000 letaka „Za istinu“ i „Francuska manipulise Srbima“ i podnela tuzbu protiv „lekara sveta“ zbog blachenja srpskog naroda. Tu tuzbu je ispred Zajednice Srba u Parizu potpisao LJubomir Peskirovich, dok je pocetkom 1994. g odine tuzbu protiv izdavacke kuche „Atje“ zbog neistina o Srbima u udzbeniku istorije podneo SANU i advokat Vladimir Vukadinovich. Ovakvo jacanje srpske kolonije u Francuskoj izazvalo je, medjutim, ostru reakciju pariske policije, koja je u vise navrata, na osnovu odluke vlade, zabranila skupove francuskih Srba u Strazburu i Parizu. Time se pokazalo da i samoj Francuskoj ne odgovara ujedinjavanje i jacanje srpskih klubova i udruzenja i okupljanje, gotovo, 80.000 Srba i Crnogoraca u Francuskoj, jer oni vrlo lako mogu da postanu neugodan politicki faktor.

    Srbi u Francuskoj su, prema tome, pokazali izuzetnu aktivnost u odbrani srpskih nacionalnih interesa, osobito nakon sto je nastala jugoslovenska kriza, kada je medijski rat protiv njihove zemlje matice uzeo maha. Oni su digli svoj glas pre nego sto je u Srbiji bilo sta ucinjeno na zauzimanju medjunarodnog medijskog prostora. „Ni u zemlji nije shvachena presudna vaznost medijskog rata od cijeg ishoda danas zavise i diplomatski, i politicki, pa i vojnicki rat“ (Nedeljkovich, 1994). Zbog toga, ugledni profesor Dragan Nedeljkovich, ponavljajuchi to na brojnim nastupima koje je imao od 1990. do kraja 1993. godine, predlaze intenzivniji rad na inostranom medijskom polju. U Francuskoj, veli on, potrebna su bar dva informativna punkta: jedan u Parizu, drugi u Strazburu. Jer, „Jugoslovenski kulturni centar u Parizu nikad nije prosiren ili reorganizovan u Kulturno – informativni centar“. Ako bi, prema profesoru Nedeljkovichu, u Parizu postojao jak jugoslovenski, odnosno srpski informativni centar, makar i neformalan, o n bi bio „oslonac i rasadnik za nase dejstvovanje u Strazburu, sedistu evropskih ustanova, a zracio bi, nesumnjivo, i u Brislu i Luksemburgu“, istice prof. Nedeljkovich. On smatra da bi u Parizu bilo lako sastaviti ekipu istaknutih znalaca i aktivista, koji su spremni da rade bez naknade. Po njemu su na zavidnom intelektualnom nivou dr Bosko Bojovich, Komnen Bechirovich, Kosta Hristich, Milena Nokovich i Vladimir Dimitrijevich.

    U Strazburu se pominju brojni srpski aktivisti koji su se od 1991. godine stavili u sluzbu svoga naroda, ali najcesche lektor Nenad Krstich i doktor Neskovich.

    Kao i njihovi preci tako i sad, jedan broj Srba u Francuskoj trazi nacine da nacionalno opstanu, da se ne utope. Ima i takvih koji su prispeli na Zapad vech otudjeni: i od nacije i sopstvene istorije, i od Crkve, nepripremljeni za plodnu akulturaciju. S obzirom na duhovno siromastvo, oni nisu mogli ni svoje vrednosti nuditi niti strane vrednosti primiti. Zbog toga, Srbi u Francuskoj pokusavaju, najpre, da srede sopstveno duhovno stanje, da definisu svoju nacionalnu svest i time otklone haos, vrachajuchi se „nepomuchenoj samosvesti koju su imali Njegos i Vuk, Branko i Zmaj, Pupin i Tesla“ (Nedeljkovich, 1994). To je bio i osnovni smisao osnivanja Zaduzbine Srba „Nikola Tesla“ u Francuskoj, cija je svrha da podrzava, materijalno i moralno, nasu skolu i srpsku kulturu u dijaspori.

    Pariska srpska zajednica okuplja danas cetrdeset i tri kluba i udruzenja iz glavnog grada Francuske. Predsednik ove organizacije je Aleksandar Markovich. U samom Parizu postoji i nekoliko humanitarnih srpskih organizacija. Najvecha i najaktivnija medju njima je „Evropa“, koja ima oko dve stotine clanova Srba i tridesetak francuskih aktivista. Ovu organizaciju vodi Slavoljub Pavichevich. Tokom zime 1994. godine „Evropa“ je najvise radila na prikupljanju hrane, a sada radi na sakupljanju odeche, u cemu se pos ebno isticu kao humanisti Mirjana Snajder i Radunka Milovanovich. Izuzetnu humanitarnu aktivnost ima i organizacija „Franco – Bonduas“, na cijem celu je Milan Jakovljevich. Humanitarnim radom se bave i drustva „Zemun“ i „Beograd“, ali ona jos nisu postala clanovi Pariske srpske zajednice. Od srpskih umetnika veliku humanost iskazala je slikarka Sofija Chuk.

    Zbog nedostatka trzista, ali i velikih troskova proizvodnje tokom godine u Parizu su se ugasila dva srpska lista. „Nase novine“ je vodio Miki Cirkovski, a „Glas Srba“ pokojni Milos Blazevich. U medjuvremenu, doslo je do prosirivanja srpskog radio – programa, tako da danas u glavnom gradu Francuske rade cetiri srpske redakcije.

    Srpski radio „Domovina“ osnovan je jos 1992. godine i emituje svoj program svakog dana od 12 do 14 sati. Njegov glavni urednik je Dragisa Maksimovich. Radio stanicu „Studio 93“ otvorio je Slavoljub Avramovich tako sto je nasledio redakciju radija „Jugo – medij“. Ovaj srpski program emituje se danas svakog jutra od sedam do osam sati. Muzicki radio program „101“ uredjuje Goran Trivich. Stanica je otvorena januara 1994. godine i emituje program samo nedeljom od 15 do 16 sati. Najstariju radio stanicu „Solej“, koja postoji od 1982. godine, vodi Risto Tanov iz Makedonije.

    Posle ratova devedesetih godina u bivsoj Jugoslaviji, trbuhom za kruhom, pocinje, za sada, poslednji talas naseljavanja Srba u Francuskoj. Razlika od svih prethodnih perioda je sto se u ovom slucaju naselio i ne tako mali broj visoko obrazovanih ljudi. Pomenucemo najpoznatije nase slikare Vladimira Veličkovića i Ljubomira Popovića, kao i virtuoza na violini Nemanju Radulovica.

    Procena je da se u Francuskoj nalazi oko 150000 Srba od cega najveci broj negde oko 120000 u pariskom regionu. Rec je i o Srbima koji su se vremenom asimilirali ne zaboravljajuci svoje korene.

    Danas, na izmaku 2016. godine, razna udruzenja, posebno u pariskom regionu, okupljaju Srbe a to su izmedju ostalog dve Parohije, desetak kulturno-umetnickih drustava, sportske asocijacije, razna udruzenja dijaspore…

    Veliki znacaj imaju i mnogobrojni restorani i prodavnice, koji nude sirok izbor srpskih secijaliteta i proizvoda. U poslednje vreme drustvene mreze imaju znacajnu ulogu u ocuvanju Srpstva u Francuskoj jer okupljaju Srbe u raznim grupama od kojih je najbrojnija i najznacajnija grupa na Facebook-u „Svi Srbi u Parizu“ (postoji i istoimeni sajt).

    Srbi su postali jedna od brojnijih dijaspora u Francuskoj, nazalost, bez ucesca u najvisim francuskim institucijama.