Holanđanka u Srbiji: Kako sam postala PRAVOSLAVAC

    2802
    Foto: saznajlako.com

    Ovo je jedna priča kako sam ja postala pravoslavac (kinja).

    Bog je u ljudi.

    Dok sam živela u Holandiju nikada se nisam opredelila za neku veru. Imala sam društvo iz katoličke, babtističke i muslimanske vere.

    Ma nikada nisam osetila potrebe da se učlanim u neku crkvu ali sam uvek verovala u Bog. Uvek sam smatrala da su crkva ljudi gradili a da to nema direktna veze sa moj odnos sa Bogom. Bog je svuda. Bog je u ljudi.

    Dok nisam došla u Srbiju i bila na jedan ispraćaj (sahrana) od jedan dragi prijatelj. Kako sam stajala u crkvu osetila sam „nešto“. Duboko u meni sam osećala neko poštovanje na način ispraćaj i rešila da želim i ja jednoga dana da se ispratim na ovakav način.

    Rešim da se krstim.

    Moja svekrva presrećna! „Jao napokon!“ Moj starije sin nije bio kršten i rešili to taman zajedno da radimo. Ona pozove crkvu da pita koliko to košta. Kad sam ja čula da krštenje košta za nas 12 hiljada dinara htela sam da padnem u nesvest.

    „Izvini, ali to je mnogo!“

    Moja svekrva zove ponovo i srećna mi kaze

    „Rekli da može za 9000!“ „Šta!!!“

    Čekaj bre, ovo nije pijac valjda! Bila sam razočarana. Ja naravno razumem da ljudi žive od toga, imaju porodice da održavaju. Ali šta ako nemam pare, da li to čnaci da ne mogu da se krstim na lep intimin način sa moju porodicu? Ili da se osećam bedno što nemam te pare pa da pozajmim ili uzmem kredit za krštenje??

    Ja ako uzimam drugu veru, valjda ću tek da donesem pare u crkvu tako što ću da kupim svećice, pozovem popu da mi sveti kuću ili vodu. Doniraću pare koliko imam i kad ih imam. i naravno, trebaju ljudi koji imaju pare da daju više, nego ko nema.

    Ali, dobrovoljno.

    Rešim da neću da se krstim.

    Nekoliko dana kasnije vozimo se kolima bezveze. Kao će idemo do Divljane da moj muž pokaže gde on bio kao mali na kampovanje.. nekako se totalno izgubimo. Tek ispred mene jedan mali manistir.

    Sunce polako silazilo i nekako sve sijala.

    „Ajde da pitamo da li rade krštenje“.

    „Naravno radimo! Vi ste dobrodošli u našu veru! Koliko možete da odvajate, toliko košta.“

    Pa dobro to zvučilo kako treba i dogovorili smo se za utorak 30. septembar. Taj vikend pred krštenje se setim da trebam da dobijem menstruaciju. Pitam mužu da li je problem to što trebam da dobijem, a on ne zna.

    „Pa ajd pozvacu popa da pitam“.

    „Ma, taman posla, to su babske priče“, kaže pop.

    Super, znači može.

    Taj utorak, prelep dan. Jesenje boje na sve strane, toplo a sunce sije. Kosa mi nikad lepše nije bilo. Svi raspoložni. Moj sin i ja se krstimo i osećam se totalno mirno. Nikada se nisam osećala tako. Kao da sam popila bromezepam.

    Na kraj krštenje pop me pita za ime i datum rodjenje. 08-08-1979 kažem ja.

    „Pa to je sv. Petka, da li ste zbog toga ovde kršteni?“ Zašto? pitam ja.

    „Pa ovo je manistir Sveta Petka!“

    Kako me Bog doveo baš tamo. Na kraju smo davali koliko smo imali i naše gosti isto tako. Mislim da smo čak i prevazišli cenu koju je tražena bila u crkvu. Inače, nekoliko dana kasnije jos uvek nisam dobila.

    Tri godine pokušavamo da ostanem ponovo trudna i nikako. Uradim test ….. trudna! Znači, trudna sam se krstila! Tek kasnije ću da shvatim kako me Sveta Petka pomogla.

    Ali, to će u drugu priču. Amin!

    izvor: srbijavesti.rs