НОВО КОСОВО У ФРАНЦУСКОЈ

    7211

    Ексклузивно

    За Геополитику говори Марин Лепен потпредседница Националног фронта и ћерка оснивача ове партије Жан Мари Лепена

    Проблем Француске данас, а то не траје од доласка господина Саркозија на власт,  јесте да она прогресивно напушта све своје владарске прерогативе ( одбрана, дипломатија, новац, правда) у корист једног супранационалног ентитета што је ЕУ,  која је тек политичко разрастање НАТО. Пошто је Национални фронт једина демократска партија у Француској која одбија указе или диктате онога што би могло да се назове англо-саксонска идеологија ( ултра-либерализам, масовна политика имиграције, ишчезавање култура), нормално је да сви они који су за такву политику, сматрају Национални фронт за свог најсмртнијег непријатеља.

    Марин Лепен, млада и харизматична подпредседница Националног фронта, ћерка оснивача партије Жан Мари Лепена, представља ново запажено лице на политичкој сцени Француске.  На пролећним регионалним изборима на којима је предводила странку, Марин Лепен је успела да поврати и учврсти раније изгубљене политичке позиције Националног фронта. Истраживање  јавног мњења, према писању Монда, показује да њена популарност нимало не заостаје за рејтингом њеног оца. Због тога многи Марин Лепен, након повлачења  дугогодишњег лидера Жан Мари Лепена,  виде на челу Националног фронта. Госпођица Марин Лепен веома се љубазно одазвала нашој молби и дала велики интервју Геополитици.

    Госпођице Лепен молимо Вас да за читаоце у Србији укратко изнесете и ближе појасните политичку позицију Националног фронта, као и коментар  регионалних избора, одржаних пре неколико месеци и учинак Ваше партије?

    – Национални фронт, који је основао мој отац 1982., био је од почетка политички покрет заснован на одбијању декаденције и на одбијању подређености тоталитарним идеологијама. У то доба, комунизам је представљао у нашим очима истинску опасност, а Национални фронт је био на челу те борбе.  Мој отац је 1984. био први француски политичар који је јавно одао поштовање жртвама комунизма на јавном каналу француске телевизије. Паралелно, Нaционални фронт је био први демократски покрет у Француској који се веома јасно супротставио  политици масовне имиграције, жељеном истовремено од крупног капитала (тј.великих привредних газда Француске-прим.прев.) и политичког естаблишмента, левице и деснице.

    О резултатима последњих регионалних избора у Француској, у којима је дошло да тога да је Национални фронт поново дошао у снажну изборну динамику,  анализа која може да се  изврши јесте да су бирачи – део нашег изборног тела које је  било заведено 2007. популистичким дискурсом Николе Саркозија – схватили да их је председник Републике слагао и да је санкционисао владу масовним гласањем у корист левице и НФ-а.  Французи су схватили да иза обећања председничке кампање (смањење незапослености, повећање куповне моћи,  борба против несигурности, итд.), није  било ничег осим ветра, и да Саркози,  осим речи,  није  био личност у коју  се могло имати поверења.  Пресуда ових регионалних избора јесте да од сада постоји истински раскид између француског народа и оних који њиме управљају.

    Такође нас занима и образложење Ваше критике упућене «политичкој класи», односно двема партијама, које како Ви тврдите «30-година деле власт у Француској»?

    – Крупни бизнис (“велике газде“  – буквално -прим. прев.), традиционално повезан са партијама деснице владе,  јесте истински давалац наређења у политици Француске, и генерално у западним земљама под англо-саксонским утицајем.  Са Франсоа Митераном, већ почетком осамдесетих, ми смо присуствовали клизању удесно Социјалистичке партије, која се приближила либералној идеологији онога што ја називам Системом. Две главне француске политичке странке, Народни покрет – УМП за „десницу“ и Социјалистичка партија – СП за „левицу“, сагласне су о суштини (политици мондијализације,  политици интегрисања у Европу, економском либерализму англо-саксонског типа, одбрани позиција НАТО, укључујући најкриминалније, попут рата против ваше земље 1999.). Да резимирам своју мисао, рекла бих вам да Социјалистичка партија не брани раднике,  она више воли да брани имигранте, а УМП не брани више Французе,  она више воли да подржава банкаре.

    О свему томе је француски народ све свеснији,  а за то примам доказе свакодневно приступањем  Националном фронту бројних Француза, са левице, као и са деснице,  који више не верују званичним дискурсима и који виде како ни једно од обећања која им је политичка класа давала нису испуњена.  Искрено верујем  да француски политичари,  са левице, као и са деснице,  више не бране грађане ове земље, већ бране пре свега сопствене интересе који су директно повезани са меркантилним интересима светске олигархије која председава судбинама света.  Ову издају националних интереса треба докрајчити. Француска мора да се врати поново својим вредностима хуманизма који су сада шибани од оних који су се ставили у службу златног телета. Ја имам амбицију за Француску да се поново врате часне вредности исправности, храбрости, истрајности, које се, како је то суштински говорио генерал Де Гол, не мере у односу на берзанске вредности.

    Госпођице Лепен дугачак је списак оптужби упућених на адресу Националног фронта и Вашег оца господина Жан Мари Лепена од стране појединих политичара и медија. Молимо Вас за коментар тих оптужби посебно оних за «ксенофобију» и «расизам». Ви сте недавно изјавили да је недопустиво да млади Алжирци који су добили држављанство Француске на фудбалској утакмици пале француску заставу….?

    – Што се тиче оптужби за расизам  или ксенофобију, које су лансирали против мог оца, или Националног фронта,  а сада и против мене,  одговорила бих вам једном пословицом која сигурно има еквивалент и у вашем језику: „Ко хоће да удави свог пса, оптужи га за беснило!“  Пошто је Национални фронт једина демократска партија у Француској која одбија указе или диктате онога што би могло да се назове англо-саксонска идеологија (ултра-либерализам, масовна политика имиграције,  финансијаризовање економије, ишчезавање култура у корист јединственог модела надахнутог american way of life…), нормално је да сви они који су за такву политику, сматрају Национални фронт за свог најсмртнијег непријатеља.

    Ја констатујем да је Француска примила бројне странце на своју територију током пуно година: Пољаке, Италијане, Русе, Србе, Шпанце, Португалце, итд. И да не само да ти имигранти нису никада представљали истински проблем интегрисања,  већ да су се, напротив, они осећали савршено поштовани у овој земљи, тако да су је често на крају осећали као своју. Заузврат, од шездесетих година, масовна политика неконтролисане имиграције из Африке и Азије успостављена је у Западној Европи, и нарочито у Француској,  и може се процењивати данас пропорција ових странаца на 12 и 15 милиона, највећим бројем муслимана, у нашој земљи, на укупно 64 милиона становника.  За сваког непристрасног посматрача је очигледно да не постоји никаква воља за интегрисањем код незанемарујућег дела тих популација, које напротив настоје да наметну свакодневно свој начин живота, своју културу и своју религију. Другим речима,  ми управо припремамо нова Косова у нашој земљи. Ја сам од оних у Француској који су били запрепашћени да видимо такозвану независност Косова признатом, између осталог и од моје земље,  уз радикално насиље над Резолуцијом 1244 ОУН. Било ми је жао српског народа са којим Француска одржава тесне и дубоке односе већ дуго, као што сам била и скандализована да видим  како НАТО бомбардује вашу земљу 1999.

    Што се тиче младих имиграната који су добили француско држављанство и који пале заставу наше земље,  ја не познајем ни једну земљу у свету која би прихватила то стање ствари без реаговања. У једној нормалној држави,  очито је да странац који је стекао националност земље у којој живи, мора да поштује симболе, као и живот и обичаје њених становника.  Ако их не поштује, изгледала би ми нормална могућност преиспитивања националности која им је додељена.

    Како бисте оценили тренутно стање у Француској као и досадашњи политички учинак (резултате) господина Саркозија за кога тврдите да сарађује са левицом?

    – Проблем Француске данас, а то не траје од доласка господине Саркозија на власт,  јесте да она прогресивно напушта све своје владарске прерогативе (одбрана, дипломатија, новац, правда) у корист једног супранационалног ентитета што је ЕУ,  која је тек политичко разрастање НАТО.  Политичари на Западу нису они који одлучују,  већ пуки пиуни који су намењени извршавању, усиљеним маршом, политике мондијализације и унификације света под управом светске супер-класе сачињене од мањине привилегованих.  Најбољи доказ који се може дати у Француској за испреплетеност деснице и левице, била је политика систематске промоције људи левице у систему владавине Николе Саркозија.  У том духу, номиновање Доминика Строс-Кана (бившег социјалистичког министра) на челу ММФ-а 2007., може да се тумачи као одсуство дубоког идеолошког конфликта између левице и деснице.  Другим речима,  за светску олигархијску класу, мало је важно да ли побеђује СП, или УМП, важно је да се не дира у темеље Система.  Ја верујем да су Французи,  као и други народи Европе,  све свеснији ове преваре и то је разлог због кога се Национални фронт, или други европски народњачки покрети, сада појављују као једини начини да се изађе из ове логике смрти.

    Госпођице Лепен шта је пресудно утицало на Вас да се са тако великим интензитетом ангажујете у Националном фронту и да следите пример Вашег оца. Шта је било најважније у васпитању које сте стекли у породици и како бисте нам могли предочити слику Вашег оца, која се разликује од слике коју су о господину Лепену створили медији и политички противници?

    – За мој ангажман у оквиру Националног фронта, мислим да могу да кажем да сам ту упала још од рођења, и све у свему, да сам у њему провела мој живот. Моја прва политичка борба сеже у легислативне изборе 1993., када сам имала 24 године. После студија права и мог уласка у активни живот као адвокаткиња, преузела сам одговорност 1998. за правну службу Националног фронта, пре но што сам постала Подпредседница.

    Мотивације за мој ангажман у тој борби су, верујем то,  исте као и мотивације мог оца,  то јест љубав према мојој земљи,  њеном народу, њеним традицијама, њеним пејзажима,  њеним споменицима, њеној историји.  Да прецизирам моју мисао рекла бих да у наслеђу Француске узимам све,  не одбацујем ништа, нити добро, нити лоше. Ја верујем  да је један народ по мало као нека велика породица,  у којој може да буде хероја и светаца,  превараната и бандита, научника и обичних људи, и тако сви ти људи припадају истом братству, можете их волети више, или мање,  да према њима исказујете извесно обожавање, или да их презирете. Они опет чине део породице и треба их прихватити онаквим какви су.  У историји Француске,  мој отац ме је научио да поштујем све оне,  ма каква била њихова страна,  који су волели Француску и који су дали свој живот за њу, укључујући и када су они били странци.

    Госпођице Ле Пен где видите алтернативу глобализацији и да ли један од одговорa на мондијализацију може бити сарадња националних и патриотских партија из европских земаља. Како оцењујете ту идеју на које се политичке снаге у Европи, у том смислу може рачунати?

    – Ово питање је за мене суштинско, јер ако европски народи нису кадри да изумеју, у најкраћем року,  ту алтернативу мондијализацији,  јако се бојим да ће се читаво човечанство наћи редуковано на то да буде тек конгломерат неиздиференцираних робота, који се исто облаче, слушају исту музику и апсорбују исте хране које су шверцоване и генетски модификоване, коју је произвела глобализована хемијско-алиментарна индустрија.

    Да би се изашло из смртоносне логике у коју нас је утопила мондијалистичка идеологија,  ја видим само један излаз,  а то је да народи постају свесни да су манипулисани од једне псеудо елите управљача (економских, медијских, политичких) која се ставила у службу светских финансија.  Једино када се догоди ово просвећивање моћи ће да са замисли преокретање ситуације.  За то би било добро да једна велика земља попут Русије, мање погођена дезинформацијом од Запада, стане на чело онога што би могло да буде нови покрет несврстаних земаља и да понуди у очима света алтернативу трговачкој мисли, прибегавањем традиционалној мисли.  Очигледно је да је пожељна сарадња међу различитим националним покретима у Француској, за заједничку борбу против машине за убијање народа.  То је оно што покушавамо да чинимо од 2004. у окриљу Европског парламента, са патриотским покретима који су тамо представљени.

    Ја верујем да је започела нека врста трке са временом између мондијалистичке идеологије и оних који одржавају слободу народа.  Досад све је изгледало као да показује како су наши противници тријумфовали и да изгледа ништа није могло да им се одупре.  Али, упркос њиховој готово тоталној контроли медија,  изгледа да европски народи  желе да поново преузму своју судбину у руке. Видели смо то са одбијањем Лисабонског споразума од Француза, Холанђана и Ираца.  Видели смо тим поводом како су еврократе – и на првом месту Саркози – поштовали суверенитет народа намећући примену овог уговора против воље бирача.

    Госпођице Лепен како оцењујте данашње односе између Србије и Француске, имајући у виду да су корени наших односа веома дубоки и да је пријатељство наша два народа исковано у ратном савезништву, у ровима Првог светског рата?

    – Ја знам да односи између Србије и Француске сежу барем до касног средњег века и да постоје хронике које описују пролазак кроз Србију француских ходочасника који су одлазили или се враћали из Палестине. Ближе нама, нисам заборавила путовање, Алфонса Де Мартина 1823. на место Ћеле кула, “Кула лобања“ који су Отомани подигли и у њу уградили лобање мртвих српских војника у бици за брдо Чегар 1809. за њихову независност. Француски песник је ту уградио натпис који за мене остаје најлепше сведочанство пријатељства између Србије и Француске: “Нека оставе да опстоји овај споменик! Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им коју цену су њихови очеви за то платили“.

    Ја такође знам, иако је пуно Француза то данас заборавило, да је један од мојих земљака, Иполит Монден, био министар рата у вашој земљи и да је Албер Мале, угледни историчар, био именован гувернером наследника Александра Обреновића и професор у Великој школи у Београду. Најзад и нарочито, сећам се да је поводом Великог рата, (Први светски рат – прим.прев.) пријатељство између наша два народа доживело своју тачку врхунца са патњама заједно доживљеним на Источном фронту (Солунском фронту – прим.прев.). Српски народ је био веома тешко погођен нападом снага НАТО, у коме су, авај, учествовале француске трупе. Ја то могу да објасним само тоталним попуштањем француских руководилаца из тог доба пред англосаксонском хегемонијом. Могу да формулишем само једну жељу, а то је да се у годинама које долазе француски народ осови на ноге и укаже поверење мушкарцима и женама који више неће издати њихове дубоке аспирације.

    Такође Вас молимо да нам дате коментар за одлуку Председника Саркозија да Француска призна независно Косово и, уопште, једну континуирану подршку званичног Париза Албанцима и исламу на Косову, где је као што Вам је већ познато, у последњих 10 година, срушено преко стотину хришћанских цркава?

    – О овом питању очигледно је да су се Никола Саркози и његов министар спољних послова (екс – социјалиста) Бернар Кушнер само придружили америчкој позицији дељења екс Југославије. Поред чињенице да ова одлука јасно иде против међународних ангажмана поштовања граница, јасно је да су отварањем ове Пандорине кутије САД и њихови савезници допринели дестабилизовању светског поретка омогућујући довођење у питање неповредивости граница државе. Руси се, уосталом, нису лишили овог законодавства да би довели у питање припадност провинција Абхазије и Јужне Осетије Грузији током сукоба у августу 2008., који је изазвао Председник Сакашвили. Око званичне подршке Париза Тирани, то се може опет објаснити једино тоталним пристајањем Француске уз америчке позиције, а ни на који начин било каквим интересом Француске која би она могла да извуче због добрих односа са Албанијом.

    У овој афери, Француска се на несрећу понаша као додатак америчкој војсци. Очито је да су САД имале потребе за независношћу Косова како би тамо успоставиле своју базу у кампу Бонстил, која је важна стратегијска фигура у великој игри која се сада игра у Ираку и Авганистану, а сутра несумњиво и у Ирану.

    Да не бих окончала овај разговор превише песимистичном нотом, рекла бих Вам да ја имам велику веру у капацитет народа Европе да изађе из ове смртоносне спирале у коју су нас уронили неодговорни људи. Зато, треба да умножимо контакте и дела како бисмо заједно створили услове за нову обнову у Европи. У том циљу, просветљених духова Србије и Француске никада неће бити превише. Биће још потребно да се ту придодају и слободни и луцидни људи, ма где се налазили који не прихватају да светом сутрашњице владају трговци.

    Ви имате лепу православну традицију у Србији, празник које се зове Крсна Слава. Чувајте је брижно као једно од најдрагоценијих ваших добара и преносите је вашој деци. Ето, ја у то верујем, једног од најбољих начина борбе против претварања света у једну трговину.

    Улога Русије и Србије у Европи

    Како оцењујете улогу у Европи две православне земље који нису чланови Европске уније, Русије и Србије?

    – Ако је непорециво да су Русија и Србија два европска народа,  који су дубоким трагом обележили, свака на свој начин,  историју Европе,  није мање значајно да би било самоубилачки за сваку од ових земаља да се придруже пијаном броду који чини ЕУ. Ако сам ја прва која брани идеју једног европског континента, ратосиљаног својих свађа и која наставља свој пут обележен већ миленијумима, почев од обала Дунава, одакле потиче највећи део европских народа,  ја такође верујем  да европски гениј постоји захваљујући разноликости народа који га сачињавају. Међутим, да би удовољили мондијалистичким диктатима,  технократи из Брисела морају да убрзају процес акултурације народа и чини ми се добрим да земље попут Србије и Русије измакну том културном убијању. Са моје стране верујем  да је одвратни рат 1999., који вам је био наметнут, вођен да би се практично спровеле теорије Самјуела Хантингтона о сукобу цивилизација. Јасније речено, било је потребно Американцима да искористе тренутак када је Русија била слаба, како би исчупала из њеног утицаја православне земље Балкана. У овој хипотези Англосаксонска победа биће тотална ако би се сутра Србија придружила ЕУ. Русија је данас у Европи, последња велика земља која још може да представља контратежу англосаксонској доминацији на континенту, а Србија може да јој помогне одбијајући да се интегрише у ЕУ. Проблем је што се Руси, а што ја могу да разумем, осећају забринутим за одбрану својих моменталних виталних интереса, него за одбрану потлачених европских народа под јармом Волт Стрита. Међутим, у њиховом је интересу да помогну народима Запада да изађу из америчке доминације.

    izvor : geopolitika.rs