Srpski „Dobri momci“: Istina o Stevici Markoviću

    10950

    Gostujući u emisiji „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ poznati francuski glumac i zavodnik Alen Delon je govorio o svojim vezama sa Stevicom Markovićem i Milošem Miloševićem. Pročitajte jednu od najverovatnijih srpskih priča o momcima koji su beogradski asfalt izvezli na Zapad

    Hipotetički – zamislite da ste postali telohranitelj i ortak francuskog glumca Vinsenta Kasela i da ste mu pre nekoliko godina nabacili sadašnju suprugu Moniku Beluči, koja je pre toga bila vaša devojka. Zamislite da vas je Vinsent Kasel upoznao sa bračnim parom Nikola Sarkozi i Karla Bruni. I vi ste postali toliko bliski i sa Vinsentom Kaselom, Monikom Beluči, francuskim predsednikom i prvom damom, da ste počeli čak da idete u krevet s njima.

    I idete tako iz kreveta u krevet po Jelisjskim poljima, i nije vam dosta što gužvate posteljinu sa vrhunskim ribama i političkom elitom, već bi, umesto da zapalite cigaretu posle seksa, vi zapalili po zeznutim stvarima, recimo po fotoaparatu. I počnete da slikate Karlu Bruni u zagrljaju mladih frajera i ribica koje ste im vi dovukli do rezidencije. I onda poželite da ucenjujete njenog muža. I šta očekujete od Nikole Sarkozija? Da vam pokloni karte za Rolan Garos? Ili novi model „lakost“ polo majice? Ili najnoviji „pežo“, tek spušten sa fabričke trake?

    Ili nikada ne razmišljate o tim stvarima jer se događaju samo na filmu. Ponekad život počne da liči zaista na film. To mi se vrti u glavi dok sedim u montaži sa poznatim novinarom Milomirom Marićem koji završava dokumentarni film „Lepi i mrtvi“, koji će u nekoliko epizoda doneti priču o turbulentnom životu i misterioznoj smrti Stevice Markovića i Miška Miloševića.

    Ako vam se priviđa Ljuba Zemunac, pogledajte ponovo. To je „samo" Stevica Marković

    Životne epizode dvojice Beograđana zaista liče na film, a život Miloševića se brutalno završio u prestonici filmske industrije – Holivudu. Stevica Marković bio je glavni akter ogromnog političkog skandala koji je tresao Francusku, a Miloševićeva karijera u Kaliforniji nije imala toliko stepeni Rihtera da bi srušila ona čuvena slova „Hollywood“, ali je ipak dobro protresla Dolinu snova.

    Uoči spektakularnog nastupa Džonija Holideja u Parizu, Marković obećava zemljacima da će napraviti hos u Parizu. Popeo se na binu, oteo mu gitaru, počeo da ga udara, i od francuskog Preslija tražio da viče „Živeo car Lazar“, „Živeo Miloš Obilić“. Ovaj je to i učinio

    I sam njihov početak ima veze sa filmom. Tokom 1958. u Beograd je stigao francuski glumac i superstar Alen Delon, da bi snimio fim „Marko Polo“. Tu je upoznao Stevicu Markovića i Miška Miloševića, dva zgodna i jaka frajera koji su dane provodili skačući sa Savskog mosta, jureći gradske lepotice i već su nanizali na svoje pesnice sve što se moglo isprebijati da bi se stiglo do titule „kraljeva ulice“.

    Na kraju snimanja filma, Delon vodi sa sobom u Pariz svog dublera Miška Miloševića koji će mu postati telohranitelj i veliki prijatelj. Nekoliko meseci posle toga, u ilegalnom prelasku granice, u Pariz stiže Stevica Marković koji će tokom naredne decenije postati lik koga će znati svaka francuska prodavačica kroasana.

    Stevica i ekipa su jednom prilikom u čuvenom kafeu „Flor“ išamarali najvećeg francuskog mislioca i filozofa – Žan Pol Sartra. Objašnjenje je bilo: „Sartr je sve ono što mi nismo. Mator, ružan i pametan. Mi smo bili mladi, lepi i glupi. Morali smo da ga bijemo“

    Afera „Marković“ kao i sama Stevičina smrt je imala tamnu pozadinu čiji je mrak progutao mnoštvo svedoka i prijatelja dvojice Beograđana. Nekoliko njih bilo je ubijeno i to na različitim geografskim tačkama. U Briselu je ubijen Uroš Milićević, u Holivudu Krste Popčevski, a pre sedam godina na Kopaoniku Boris Ackov. Preživeli svedoci su zahvaljujući ćutanju obezbedili sebi život, kao Miša Slovenac koji je danas milioner u Njujorku.

    U tim prvim emigrantskim danima, kada su svojim đonovima zaorali Jelisejska polja i ostale bulevare i trgove, za Markovića i Miloševića je Pariz zaista bio grad svetlosti. Potoci šampanjca, noćna overavanja čuvenih klubova u koje su stizali sa Alenom Delonom postali su rutinska stvar. Naravno, povremeno bi se podsećali starog zanata iz Beograda pa bi na pločnike Pariza pesnicama slali tamošnje glavne snagatore, čisto da ne zaborave beogradsku praksu i da im Sena ne „potopi“ Savu i Dunav.

    Oduševljavali su Delona prebijanjem Arapa i ostalih opasnih njuški po francuskoj prestonici, a znali su i da svetske prvake u boksu ponize prebijajući ih u slučajnom susretu na ulici. I naravno, taj spektar razbijanja nisu fokusirali samo na ulične tuče, već su počeli i da lome srce i maštu prestonih lepotica. Na jednu od njih nabasali su u klubu. Bila je to prelepa Fransis Kanavas, Francuskinja rođena u Alžiru. Njeno srce je u sekundi „smrskao“ Miško Milošević, neodoljivi plejboj koji je je, po brojnim svedočenjima, bio čovek čija je harizma terala da pri ulazu u bilo koji klub se pogledi svih posetilaca zalepe na beogradskog mangupa.

    Prvi utisci koje je Alen Delon isporučio Miloševiću kada ga je Beograđanin upoznao sa svojom novom devojkom Fransis bili su „Šta će ti ova kurva“? Ipak, desio se obrt ravan filmskom. Nekoliko meseci kasnije Fransis Kanavas dobiće muža i novo ime i prezime – Natali Delon.

    Pompidu je mislio da je Stevica Marković tajni agent jugoslovenske policije UDBE i da je fotografije poslao u Beograd, a da su one prodate Rusima koji će da krenu sa ucenjivanjem francuskog predsednika

    To nije rasplakalo Miloševića, koji upoznaje američku milionerku Sintiju. Ona ga vodi u Holivud i nije morala da svom novom ljubavniku daje papirne maramice jer mu je Delon skinuo devojku. Umesto maramica, kupuje mu „bentli“ i jednu kartu za Holivud. Tačnije dve, jer oboje odlaze u kalifornijsku dolinu, gde Sintija svom dečku „from Belgrade“ prve dane u USA kreira u ne samo jurcanju „kaldrmom“ Sanset bulevara u zverskom bentliju, već finansira njegovu filmsku karijeru. Do toga je Miloševiću stalo. On je želeo da pobedi Delona i da uspe u Holivudu.

    I dok Miško Milošević utrenirava sebe u javu i san u američkoj dolini snova, njegov pajtos Stevica Marković postaje Delonov „one and only“. Stanuje u njegovoj pariskoj palati u prizemlju. Ismejava Delonovo rano ustajanje i jurcanje na filmski set. Iako mu Delon nudi sitne uloge u svojim filmovima, Markoviću se više dopada filmski život. Spava do podne, obilazi kafiće, a noću trese pariske klubove i krevete. I ne manjka mu osionost.

    Da bi zadivio zemljake iz Srbije koji ustaju da bi dirinčili u fabrici, krojačkim radnjama ili pekarskom savladavanju svih krivina krosana, Marković se ne zaustavlja samo u prepričavanju svojih dogodovština sa Alenom Delonom, već i u javnom ponižavanju slavnog glumca. Tako je jednom prilikom u kafiću na Jelisejskim poljima izbacio metalne franke pred slavnog glumca i rekao mu da ode da mu kupi novine. I Delon, taj superstar i miljenik Francuske, otišao je da kupi novine msje Markoviću.

    Tako je jednom prilikom u kafiću na Jelisejskim poljima izbacio metalne franke pred slavnog glumca i rekao mu da ode da mu kupi novine. I Delon, taj superstar i miljenik Francuske, otišao je da kupi novine msje Markoviću

    Tu i tamo ukrade komad slave svog šefa, pa osvane u čuvenom „Pari maču“ koji je doneo reportažu o njemu s naslovom „Stevan Marković – najači i najlepši čovek u Parizu“. Ipak, mnogo uspešnije od slave, sa svojim gazdom deli njegovu ženu – Natali Delon. I ne zaustavlja se samo na tuđoj ženi, komada jedan.

    Ubrzo osvaja i Silvi Vartan, pevačku zvezdu koja je za diskografsku kuću RCA prodala manje ploča jedino od njihovog prvog ekskluzivca – Elvisa Preslija. Bogatašice su obožavale Markovićevu neoubuzdanost po tradicionalnoj mustri „žene vole razbojnike“. Suprug Silvi Vartan je bio Džoni Holidej, neprikosnovena francuska muzička zvezda i neka vrsta Elvis Preslija u verziji „made in France“. I ne samo što je Marković postao ljubavnik supruge simbola Francuske, već će uništiti jedan koncert Džonija Holideja u Parizu.

    Uoči spektakularnog nastupa Džonija Holideja u Parizu, Marković obećava zemljacima da će napraviti hos u Parizu. I dok je na bini Džoni Holidej isporučivao hitove, njihao kukovima i izazivao tahikardiju ženskih srca u areni, nije slutio da je tu i jedan neobični „fan“. U jednom trenutku Stevica se popeo na binu, oteo gitaru od Holideja i počeo da ga udara. I na samo to. Od francuskog Preslija tražio je da viče „Živeo car Lazar“, „Živeo Miloš Obilić“ i Holidej je vikao to u mikrofon ne znajući šta govori, kao i većina posetilaca.

    Ceo Pariz je brujao o tome, a sve francuske novine donele su tekst o ovom iznenadnom gostu na koncertu koji je prebio francuskog superstara.

    I to nije bio jedini skandal. Stevica i ekipa su jednom prilikom u čuvenom kafeu „Flor“, u pariskom Latinskom kvartu, išamarali najvećeg francuskog mislioca i filozofa – Žan Pol Sartra. To je bio šok. I ako su Marković i ekipa mlatili bokserske prvake, gradske mangupe i siledžije, pitanje je šta je bio razlog za šamaranje velikog francuskog mislioca. Jer sigurno da Marković nije hteo da „skine“ Sartra sa trona ateističkog egtistencijalizma, a sigurno ga nije naljutila ni neka njegova književna kritika. Izvesno je i da naš zemljak nije ošamario Sarta razočaran njegovom novom knjigom.

    Stevica Marković i Natali Delon

    Ništa od toga. Objašnjenje Markoviće ekipe za ovo „propitivanje“ velikog filozofa bilo je sledeće. „Žan Pol Sartr je bio sve ono što mi nismo. Mator, ružan i pametan. Mi smo bili mladi, lepi i glupi, a on je ceo dan srao na televiziji i novinama i morali smo da ga bijemo“.

    Tipično za nas. Marković, Milošević i ekipa mislili su da se ceo svet može lako išamarati i razlupati kao gitara o glavi Džona Holideja. Osionost i megalomanija krasila je ovu ekipu. Ipak, čitav svet se ne može povaliti kao Natali Delon.

    U Holivudu, život Miška Miloševića juri ka uspehu brzinom njegovog bentlija. Čini mu se da je viđen za naslednika Džejmsa Dina. Snima film „Rusi dolaze“. Jedan kolega sa snimanja opisuje Miloševića kao zanimljivog, ali otkačenog tipa koji je imao običaj da ponekad sportskim kolima iznenada pojuri ljude po ulici i natera ih u beg. To je za njega bila super zabava. Miloševićeva super zabava je bila i jurcanje za ženama. Veza sa Sintijom je propala, a njegova mentorka ga je jednom prilikom prijavila policiji za nasilje.

    Ipak, sve mu ide. Slavni glumac Miki Runi je imao školu za talente i bio je na neki način učitelj Miloševiću. Holivudskom superstaru Beograđanin se „zahvalio“ na orginalan način. Krenuo je u flert i avanturu sa Runijevom suprugom Barbarom koju je muž optužio da je u tome ohrabrivala Miloševića.

    Stvari po Miloševića dobro idu. Obećana mu je uloga u velikom spektaklu „Pad rimskog carstva“ u kojem jednu od glavnih uloga tumačila Sofija Loren. Počinje ljubavnu aferu sa Natali Vud, prelepom glumicom koja je igrala u filmu „Buntovnik bez razloga“ u kojem je glavna zvezda bio Džejms Din, koga je hteo da nasledi Milošević. Zbog toga mu je imponovala veza sa Natali Vud, koja je u ljubavnoj biografiji imala već uknjižene veze sa Vorenom Bitijem i Elvisom Prislijem.

    Krajem januara, tačnije 30. januara 1966. godine Milošević dolazi u porodičnu vilu Runijevih u Holivudu. Oko osam sati uveče odlazi sa Barbarom u spavaću sobu. Par je posle nekoliko sati pronađen mrtav na podu kupatila, a zvanična istraga je u finalu rekla da je Milošević ubio Barbaru i to pištoljem koji je Miki Runi kupio 1964. godine. Zatim je izvršio samoubistvo. Ipak, po nekim verzijama Milošević je ubijen, a pre toga je bio zverski pretučen. Njegovo telo dopremljeno je u Beograd u avionu „Pan ama“, a prevoz posmrtnih ostataka kao i sahranu na Novom groblju platio je Alen Delon.

    Četiri godine kasnije Sintija, bivša supruga Miloša Miloševića, koja ga je dovela u Holivud, optužila je za ubistvo čuvenog glumca Kerija Granta, što je zvezda Hičkokovog filma „Sever-severozapad“ odbacila kao glupost i laž. Sintija je skončala misiteriozno i tragično poput svoje velike ljubavi Miloša Miloševića. Njeno beživotno telo je pronađeno 1973, u prtljažniku automobila. Bila je vezana i pretučena do smrti, a njeno ubistvo ostalo je nerazjašnjeno.

    Stevica Marković živi holivudski u Parizu. Ne izvlači nikakve zaključke iz smrti svog prijatelja. Tokom 1968. u Francuskoj i širom Evrope bukte studentski nemiri. Čak se i predsednik i general Šarl De Gol uplašio revolucije koja će preokrenuti Francusku. Postoje svedočenja da je kao veliki prijatelj tadašnjeg fracuskog premijera Žorža Pompidua, Alen Delon angažovao Stevicu Markovića da učestvuje u tuči studenata. On im govori: „Eto, vi ste pobegli iz Beograda od komunizma, a sad je on došao pred Pariz.“

    Ipak, Markovića i porodicu Pompidu nije vezivao samo eventualni angažman srpskog bodigarda u prebijanju studenata. Marković je preko Delona postao i sam na neki način prijatelj porodice Pompidu. A za mnoge je to prijateljstvo značilo učešće na orgijama. Na tim zabavama je Marković napravio nekoliko fotografija na kojima je i Klod Pompidu, buduća prva dama Francuske.

    Tu je i njegova veza sa domovinom i Maršalom. Josip Broz Titu je imao opsesivnu želju da poseti Pariz. Da u grad, u kojem je bio partijski ilegalac dođe posle nekoliko decenija kao šef države. Ipak, De Gol nikada nije hteo da u zvaničnu posetu pozove Broza, između ostaloga i što se Tito oglušio na zahtev francuskog generala i nekadašnjeg vođe pokreta otpora da se ne strelja Draža Mihailović.

    I svaki novi jugoslovenski ambasador u Parizu imao je zadatak da ispegla odnose i da isposluje Titovu posetu.

    Ubrzo pošto je Žorž Pompidu izabran za predsednika Francuske, u posetu ambasadi Jugoslavije iznenada je došao šef kabineta Žorža Pompidua. Jugoslovenski ambasador je već video trijumf i poziv novog predsednika Pompidua da Broz poseti Francusku. Ali, umesto poziva Brozu, smrknuti šef kabineta Žorža Pompidua upitao je jugoslovenskog ambasadora Ivu Vejvodu „Gospodine, predsednik Francuske hoće da zna da li ste vi te fotografije, koja je snimila ta vaša vucibatina, već prodali Rusima ili možete da ih prodate nama“.

    Miško Milošević

    Pompidu je mislio da je Stevica Marković tajni agent jugoslovenske policije UDBE i da je fotografije poslao u Beograd, a da su one prodate Rusima koji će da krenu sa ucenjivanjem francuskog predsednika. Tito je već imao jednu takvu operaciju kada je Kurta Valjdhajma našao na listi zločinaca koji je bio na Kozari. Nije mogao Tito da ucenjuje Kurta Valdhajma, nego je njegov dosije prosleđen Rusima. Valdhajm je kao generalni sekretar UN učinio velike usluge Rusima i Jugoslaviji.

    Tokom 1968. Marković je već dobro zagrizao na sopstvenoj životnoj nizbrdici. Otkačio ga je Alen Delon, a hvaljenje učešćem na orgijama sa visokim političkim ličnostima logično je preraslo u pretnju protiv njega. Pošto je video da je u opasnosti, Marković je želeo da skupi 50.000 maraka, da se vrati u Beograd i otvori u njemu prvi privatni servis za pranje automobila. Čak je uspeo u tome, ali je onda poželeo da sumu udvostruči u kockarnici. Brzinom većom od kuglice za rulet izgubio je sav novac u kockarnici.

    Onda je rešio da krene sa ucenama. Na pariskom đubrištu Elankur je prvog oktobra 1968. klošar Žan Aro pronašao leš upakovan u najlonsku kesu. Bio je to raksomadano telo Stevice Markoviće u čijim ustima se nalazio sopstveni penis.

    Alen Delon i njegov kum i šef korzikanske mafije Fransoa Markantoni bili su glavni osumnjičeni za ovo ubistvo. Alen Delon je na suđenju odbacivao optužbe pravdajući se svojim prijateljstvom sa ubijenim kome je nerbrojeno puta pomagao. Ipak, glumac je tokom sušđenja dao jednu nesmotrenu izjavu medijima, a ona je glasila. „Šta radi gospodar kad ga ujede pas. Ubije psa“.

    Fransoa Markantoni je praktično zbog suđenja u aferi „Marković“ bio glavni osumnjičeni i proveo je u zatvoru u više navrta oko pet godina 5-6 godina. Korzikanski kum je napisao tri knjige memoara sa obiljem kontadiktornosti oko slučaja „Marković“. U prvoj knjizi negira poznastvo, da bi na sredini iste napisao da ih je upoznao Delon. U trećoj knjizi navodi jednu večeru sa Pompiduom i njegovom ženom na kojoj je bio i Marković.

    Fransoa Markantoni nije običan gangster. On je odigrao istorijsku ulogu u Francuskoj. Kao što je Laki Lućano sa sicilijanskom mafijom omogućio iskrcavanje saveznika na Siciliji, tako je i Markantoni pomogao Pokretu otpora Šarla de Gola da se iskrca na jug Francuske i da krene u trijumfalni pohod na Pariz. U prilog tome govori činjenica da je tri meseca pre njegove smrti 2010. godine francuski predsednik Nikola Sarkozi odlikovao Fransoa Markantonija Legijom časti zasluga za narod.

    Stevica Marković je poslednjih meseci života, kad ga je otkačio Delon i kad je bio potpuno izgubljen, potražio pomoć od Fransoe Markantonija, očekujući da će mu korzikanski don pomoći u uceni Pompidua i njegove žene. Poslednji svedok koji je video Markovića bio je Uroš Milićević koji je ubijen u Briselu 1976. godine. Milićević je izjavio u istrazi da je sedeo u kafiću sa Markovićem kada mu je ovaj rekao da ima sastanak sa moćnim čovekom koji će mu pomoći da istera stvar i uzme novac. Stevica je ušao u kola u kojima ga je čekao Markantoni.

    Istraga je pokušavala da dokaže da je najlonska kesa u kojoj je nađen leš Markovića bila kesa od nekog dušeka koji je kupio Fransoa Markantoni za svoju kuću. Čak je to i dokazano preko registarskog broja na dušeku, ali je Markantoni, kao i Delon, oslobođen krivice usled nedostatka dokaza. Inače, porodicu Marković je na suđenju zastupao čuveni advokat Rolan Dima, koji će kasnije postati ministar inostranih poslova u vladi Fransoa Miterana.

    Marković je poslednjih meseci života, kad ga je otkačio Delon i kad je bio potpuno izgubljen, potražio pomoć od Fransoe Markantonija, očekujući da će mu korzikanski don pomoći u uceni Pompidua i njegove žene

    O tragičnim sudbinama Stevice Markovića i Miška Miloševića kreator dokumentarca „Lepi mrtvi“, Milomir Marić kaže:

    „Stevica nije shvatio ta pravila igre kao što ni Srbija nije shvatila pravila igre posle pada berlinskog zida. Mi bismo da zapad izgleda po našim shvatanjima. Posle afere ‘Marković’ počinje naš strah od zapada. I to traje do dana današnjeg. Taj tragični nesporazum sa velikim svetom nad kojim smo zgroženi što nas ne razume. Da li je gospođe Pompidu volela devojke ili mlade momke, to je njena privatna stvar. Ako je Stevica Marković nabavljao mlade i lepe devojke za 500 franaka za veče za predsednički par Pompidu, to je trebalo da ostane tajna. Bilo je u svetu velikih državnika sa vrlo zanimljivim sklonostinma ali nikome nije palo na pamet da ucenjuje predsednika Amerike ili Francuske i pretoči to u sopstveni kapital – servisom za pranje kola u Beogradu“.

    Politički aspekt afere „Marković“ nastaje posle ubistva samog Stevice Markovića. Premijer Žorž Pompidu je gašenjem studentskih demonstracija postao „gospodar situacije“ i osoba koja je pretila da pomrači zvezdu čuvenog predsednika Šarla De Gola.

    Spremaju se izbori za predsednika u Francuskoj. De Gol hoće da postavi kao svog naslednika, ali ne nekadašnjeg miljenika Pompidua jer on preti da postane veći i popularniji od svog mentora. De Gola je Pompidu podsećao na epizodu sa studentskim nemirima i činjenicom da je slavni general pobegao pred studenstkim nemirima u američku vojnu bazu u Nemačkoj. Zato De Gol i ekipa žele da se otvori zavera protiv Pompidua. Policija pronalazi svedoke pred kojima se Stevica Marković hvalio da je učestvovao u orgijama gospođe Pompidu i da je to fotografisao.

    U istrazi posle Markovićevog ubistva, jedan Srbin je tvrdio da je sa Stevicom išao na orgije u palate u okolini Pariza i da je Marković na njima fotografisao. Degolisti su smatrali da je ovo odličan materijal za političku likvidaciju Pompidua i da će ga to zaustaviti na izborima. To se nije desilo. Pompidu se kandidovao pored afere „Marković“, pobedio, i kao predsednik obeležio novu epohu u istoriji Francuske posle De Gola.

    Posle smrti Žorža Pompidua, njegova supruga Klod i sin objavili su knjigu njegovih sećanja gde bivši premijer i predsednik Francuske opisuje političku pozadinu afere „Marković“ kao borbu za nasleđe De Gola i da su u tu aferu umešani vodeći funkcioneri degolističke partije kao i sam genaral de Gol. U knjizi se nalazi deo u kome piše da su Žorž i Klod Pompidu poznavali Alena Delona kao najveću zvezdu Francuske i da su se družili s njim, ali da nikavog Stevana Markovića nisu nikada videli.

    izvor: nedeljnik.rs

    Share on Facebook175Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Pin on Pinterest0Share on LinkedIn0Share on Tumblr0

    Komentari