Priče mladih koji su napustili Srbiju i onih koji su se vratili

    2667

    „Iskoristi priliku i beži odavde što pre“, sve je češća rečenica koju mladi čuju od svojih iskusnijih roditelja, rođaka i prijatelja.

    Četvoro naših sagovornika poslušalo je taj savet i otpočelo novi život preko grane dok je njih četvoro odlučilo da se, posle života u inostranstvu, vrati u Srbiju.

    Skupe, preopširne studije i slabo plaćeni poslovi do kojih je teško doći, glavni su razlozi koje osmoro mladih Srba i Srpkinja navode za odlazak iz zemlje. Niko od njih ne smatra da iz Srbije treba bežati glavom bez obzira, već samo da ovo podneblje ne pruža mladima dovoljno mogućnosti. Ipak, ni život u inostranstvu nije lak. Treba se uklopiti, živeti kao stranac u tuđoj zemlji bez roditelja i najboljih prijatelja, naučiti jezik zemlje u kojoj živiš. Marija, Stefan, Boris i Dimitrije skupili su hrabrost i zakoračili u nepoznato sa željom da postignu više nego što su imali u Srbiji.

    „Sa druge strane medalje“ su Nataša, Katarina, Milan i Jovana, koji su se zbog ljubavi, završetka studija ili poteškoće dobijanja vize odlučili na povratak.

    Kada pričaju o tome zašto su se odlučili za život van zemlje u kojoj su rođeni, mladi uglavnom navode da su se u Srbiji osećali beznadežno. Bez posla, bez prilike za razvoj, čak i bez prilike da dokažu da oni mogu da nadmaše i sami sebe.

    Baš to što im nedostaje u inostranstvu često je presudni razlog da se vrate: roditelji, prijatelji, navike, koreni koji te vuku da se vratiš, ali i želja da sada kao mlad i uspešan čovek pokušaš da i u Srbiji stvoriš život o kom si sanjao.

    A da im je ta prilika pružena na vreme, kažu, ne bi ni pomislili da napuste svoje ljude i svoju zemlju.

    Marija Rajić (27), stjuardesa u Abu Dabiju

    Bilo mi je dosta zabadanja nosa

    Otišla sam iz domovine jer nisam bila srećna. Bilo mi je teško da se nosim sa tim sindromom žrtve, bezizlaznih životnih okolnosti, nedovoljnog poštovanja mojih sposobnosti i ambicija, partijskog sistema zapošljavanja, zabadanja nosa u tuđa posla, stalnog osuđivanja drugih, pesimizma i svega ostalog otrovnog za um jedne mlade osobe.

    Pre dve godine sam se preselila u Ujedinjene Arapske Emirate, jer sam po završetku studija dobila posao stjuardese u Abu Dabiju. Pre toga sam u Beogradu imala dva posla, oba preko omladinske zadruge i nikakvu šansu za stalnim zaposlenjem. Odmalena sam imala želju da živim u inostranstvu, koja je tokom studija postala još veća. Nažalost, u Srbiji nisam uspela da zaradim novac za školarinu, pa mi se ta želja ostvarila nešto kasnije.

    Abu Dabi je drugačiji svet. Počev od njihove kulture, hrane, velikog broja nacionalnosti, pa sve do temperature koja ne pada ispod 20 stepeni. Standard je veoma visok, a samim tim i cene. Ipak, i plata koju primam je višestruko veća od one koju sam imala u Srbiji, pa mogu da priuštim neke stvari koje se kod kuće smatraju luksuznim. Iako sam u Abu Dabiju stranac i kao žena imam manje slobode, dok mi jako nedostaju porodica i prijatelji, vraćanje u Srbiju mi je poslednja opcija. Bar dok je Srbija onakva kakvu sam je ostavila.

    Dimitrije Jovanović (20), student u Beču

    Dilema zbog porodice

    U Austriju sam se preselio po završetku gimnazije, vođen željom da proširim vidike i upisao sam prava na Bečkom univerzitetu. Kad se neko odluči na takav potez, mora da bude spreman na usamljenost, ponekad i na neprihvatanje od okoline.

    Studentski život u inostranstvu je dosta stresniji, počevši od jezika do toga da sam organizuješ život. Navikli smo da osnovne stvari imamo pružene, a kada nestanu, shvatiš da nije lako. Mesečno je za život u Beču potrebno 800-1.000 evra, naravno, ako ne živiš kao asketa. Kada sam kretao, imao sam ogromnu dilemu zbog porodice, društva i duge veze. Tada mi je otac rekao da odem i ako mi se ne svidi, uvek mogu da se vratim, a da će oni uvek biti tu za mene. I tako je i bilo.

    Boris Anđić (26), zaposlen u firmi za odnose s javnošću u Argentini

    Fale mi šetnje Kalemegdanom i Adom

    Preselio sam se u Argentinu odmah po završetku srednje škole, 2008. godine.

    Živim u Buenos Ajresu i radim u firmi koja se bavi odnosima s javnošću. Na korak odlaska iz Srbije sam se odlučio jer mi otac živi u Argentini, a i dobio sam šansu da studiram na jako dobrom univerzitetu.

    Osim toga, imao sam priliku da naučim španski jezik, što mi je oduvek bila želja. Zemlja u kojoj živim je u sličnoj ekonomskoj situaciji kao Srbija, tako da su i mogućnosti koje ti pruža slične. Argentina je pre šest-sedam godina imala skoro iste cene kao Srbija, tako da sam mogao da priuštim sebi maltene iste stvari kao i pre preseljenja. Sad se stvar malo preokrenula i Buenos Ajres je postao poprilično skup grad za život. Tako da suštinske razlike u životu u Argentini i Srbiji nisu velike, iako su te dve zemlje udaljene jedna od druge više hiljada kilometara (možda najveća razlika leži u fanatizmu za fudbal). Smatram da život u inostranstvu zavisi od zemlje u kojoj ste i od osobe do osobe.

    Meni je prvobitan plan bio da se posle završenih studija vratim u Srbiju, ali sam ubrzo našao posao i ostao.

    Ipak, mislim da ću se vratiti kad-tad. To je moja zemlja i tamo su mi porodica i prijatelji, hrana koju volim i šetnje Kalemegdanom i Adom, koje mi mnogo nedostaju.

    Stefan Tomić (24), kuvar u Njujorku

    U SAD vas cene i kad niste u stranci

    Spontano mi se ukazala prilika da odem u Njujork, koju nisam smeo da propustim. Prvi plan je bio da odem na nekoliko meseci, ali kako je vreme odmicalo, sve je veća bila želja za ostankom. Sad sam već godinu dana ovde i radim kao kuvar u jednom od njujorških restorana. Poredeći sa Srbijom, sve je jako skupo. Sve je to srazmerno, zarađuješ više, ali više trošiš.

    U Americi vam raste apetit – želite više, mislite da možete bolje i to vas natera da budete bolji. Najpozitivnija strana života u Americi je to što se ceni vaš rad i zalaganje, čak i ako niste ni u jednoj stranci. Ako se trudite, možete da napredujete. Srbija je zemlja u kojoj sam rođen i odrastao, a Amerika zemlja u kojoj gradim sebe kao ličnost i planiram porodicu. Obe su srasle kao deo mene. Ali svi koji imaju priliku da iskuse život u inostranstvu treba da je iskoriste. Mislim da te nijedna zemlja, pa tako ni SAD, ne dočeka širom raširenih ruku. Sve je na tebi, bio u Americi ili u Srbiji, sudbina je u tvojim rukama, samo je pitanje kojim ćeš putem krenuti.

    Katarina Manojlović (27), živela u Berlinu

    Nedostaje mi berlinska dinamika

    Po završenoj prvoj godini master studija u Beogradu dobila sam stipendiju koja mi je pružila mogućnost da drugu godinu provedem na razmeni studenata na jednom od nemačkih univerziteta. Preselila sam se u Berlin, gde sam naredne dve godine prvo studirala, a potom radila.

    Glavna motivacija bila mi je akademsko i stručno usavršavanje, a prilika da radim u kancelariji jedne nemačke poslanice veoma mi je značila kao studentu međunarodnih odnosa. Kad mi se program završio, vratila sam se u Srbiju, ali mi život u Berlinu veoma nedostaje. Najviše mi se dopadao dinamičniji tempo života nego kod nas, kosmopolitsko okruženje i neposrednost. Tamo se ne troši energija na nepotrebne stvari, već se ljudi fokusiraju na rešavanje trenutnog problema. Ne mogu da kažem da mi je Nemačka pružila više mogućnosti od Srbije, već da mi je pružila neke nove stvari. Sam moj boravak tamo je doprineo tome da se još više osamostalim, proširim vidike, što mi je otvorilo mnogo mogućnosti kasnije. Svako treba da provede neko vreme izvan zemlje kako bi mogao bolje da shvati situaciju kod nas. Kada steknete iskustvo u inostranstvu, možete ga iskoristiti da poboljšate stvari ovde, a postanete i fleksibilniji, otvoreniji.

    Milan Milutinović (26), živeo u Švedskoj

    Srbija je izdala nas mlade

    Kao student osnovnih studija hemije, otišao sam da živim u Švedsku preko projekta „Bazileus“, prvo na šest meseci, a potom kao osoblje fakulteta na dva meseca. U mojoj profesiji se nedostaci naše zemlje možda i najviše vide, jer su laboratorije u kojima radimo u Srbiji potpuno neopremljene.

    obraćate imenom, a ne titulom zato što žele da budemo jednaki. Jedno od najvećih bogatstava koje sam tamo stekao, osim znanja jezika, samostalnosti i stručnosti, jeste svakako poznanstvo sa ljudima iz celog sveta. S nekima od njih sam postao toliko dobar prijatelj da se svake godine sastajemo u drugom mestu na svetu i provodimo nekoliko dana zajedno. U Srbiju sam se vratio da bih završio master studije, ali pošto znam da mi se ovde u struci neće ponuditi adekvatan posao, sigurno ću otići negde preko, što savetujem svima koji žele da postignu nešto. Nisam time izdao Srbiju, ona je izdala nas mlade.

    Jovana Vlajić (27), živela u Americi

    Tek u Americi shvatiš gde mi živimo

    Prvi put sam otišla u Ameriku, u Masačusets, preko “work and travel” programa koji traje šest meseci, u oktobru 2013. Dopalo mi se, pa sam se vratila u isto vreme i naredne godine u isti grad. Na početku sam radila u vešeraju hotela, što nije posao koji bih preporučila svakome, ali nije bio loše plaćen i stekneš mnoge kontakte. Već sledeće godine sam preko tih kontakata uspela da nađem posao šankera u jednom klubu, što je definitivno zanimljivije, a i mnogo više je plaćeno (najmanja plata je 10 dolara na sat).

    Svako ko radi puno ima novca da priušti sebi šta god poželi. Zahladni napolju, a ti uđeš u prodavnicu i kupiš jaknu. Za pet meseci sam zaradila više nego što bih u Srbiji za pet godina. Svaki student bi trebalo da ode u Ameriku, makar na nekoliko meseci, jer kad se vratite u Srbiju, shvatite u koliko neuređenoj zemlji živimo. Ukoliko bih uspela da dobijem vizu na neograničeno vreme, preselila bih se tamo bez razmišljanja.

    Nataša Jokanović (28), živela u Americi, Austriji, Grčkoj

    Svuda sam bila stranac

    Odselila sam se iz Srbije sa 17 godina i otišla da završim srednju školu u Americi. Pošto nisam mogla da zamislim život tamo, već me je uvek privlačila Evropa, upisala sam studije u Beču. U austrijskoj prestonici provela sam dve godine, učeći jezik i studirajući, da bih se konačno odselila u Solun, gde sam završila studije.

    Svuda sam bila stranac i osećala se kao stranac, ali mi je u Grčkoj bilo lakše jer su Grci po mentalitetu veoma slični nama, a i more mi je bilo nadohvat ruke.

    Ipak, srce je presudilo da se vratim u Srbiju, gde me je čekao dugogodišnji momak. Iako bih preporučila svim mladim ljudima kojima se ukaže prilika da iskuse život u inostranstvu, sama ne verujem da bih se ponovo odselila. Ovde imam sve što me čini srećnom, porodicu, prijatelje i dobar posao.

    izvor : najstudent.com

    Share on Facebook21Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Pin on Pinterest0Share on LinkedIn0Share on Tumblr0

    Komentari